Не узвраћајте зло за зло

christ-1

Господ наш Исус Христос, кроз јеванђељску причу о немилосрдном слузи (Мт. 18, 23-35) тражи од нас да праштамо да би нам опроштено било. Даје нам се упечатљив примјер да бисмо се у њему препознали.


Цар, господар, опрости слузи своме велики дуг, а слуга, вративши се, „нађе једнога од својих другара, и ухвати га и стаде давити“ (Мт. 18, 28) и не опрости му сто пута мањи дуг од онога који њему бијаше опроштен него свога другара у тамницу врже. Разумије се да цар, када је то до његових ушију дошло, „разгњеви се господар његов и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова“, (Мт. 18, 34-35) завршава ову јеванђељску причу и опомену Господ наш Исус Христос.


Праштање, од срца, нарочито, тешка је школа и за већину нас скоро неостварив изазов. Као и у свему, и у овоме бисмо морали кренути од нижих разреда.


Стари завјет допуштао је „око за око, и зуб за зуб“. Таква су времена била, и за Јевреје, са свију страна окружене непријатељима, то је био једини начин да опстану. Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, помјерио је границе праштања у бесконачност. „Чули сте да је казано: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем – вели нам Он – да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“. (Мт. 5, 38-39)


Нама, кавгаџијама и инаџијама, какви јесмо, ово је горак лијек и за велику већину од нас – непримјенљив. Међутим, сами Бог је ово, безгранично праштање, поставио за циљ и ми смо тиме обавезни да овоме циљу тежимо. За почетак, да бар испунимо оно што је хиљадама година важило, па да за један изглављен зуб не ломимо цијелу вилицу; да за један ударац не насрћемо на живот људски. Ако већ нећемо, или немамо снаге за праштање, оно бар да имамо неку мјеру и стоструко не враћамо.


Господ нам је, примјером својим, показао да је могуће оно што од нас тражи. Сви светитељи Божији и угодници, такви су јер су имали величину праштања. И ми бисмо се у тој врлини могли, и морали, вјежбати; мало се снизити и понизити и Богу се предати.


У основи наше осветољубивости, као и у сваком другом гријеху, је гордост. Ко је тај и тај, да мени, таквом и оваквом, каже то и то или учини ово или оно! Показаћу ја њему и научићу га памети! Тако себе поставимо и за судију и за извршиоца сопствене пресуде. Хоћемо да својим усијаним главама све разријешимо и рукама својим све обавимо. Зато је толико зла у нама и около нас. Не препуштамо Једином Праведном Судији да Он пресуди и казне одреди. А „Бог је ревнитељ и Господ је осветник“, (Наум. 1, 2) вели пророк Божији.


Камо среће да када смо и увријеђени, и када нам је зло заиста нанијето и неправда учињена, препустимо Богу суд и освету, а ми останемо мирни и чистих руку. Бог памти и никоме дужан не остаје; само што не наплаћује сваке суботе, како каже наш народ. Он походи гријехове „до трећега и до четвртога кољена“. (2. Мојс. 20, 5) Зато „не буди осветљив, и не носи срдње на синове народа својега“, (3. Мојс. 19, 18) упозорава нас пророк Божији, Мојсије. „Не говори: како је он мени учинио тако ћу ја њему учинити; платићу овом човјеку по дјелу његову. (ПрС. 24, 29) Не говори: вратићу зло. Чекај Господа, и сачуваће те. (ПрС.20, 22) Божија је освета и плата. (5. Мојс. 32, 35)


Христос, оваплоћена љубав, започео је ново доба и нове заповијести дао. Међу њима, заповјест о љубави је најпревасходнија. Ми, хришћани, позвани смо да не враћамо зло за зло, ни увреду за увреду него да благосиљамо да бисмо били благословени. (1. Петр. 3, 9)


”Немојте гордо мислити – савјетује нас апостол Божији, Павле. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји – вели он – имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ.“ (Рим. 12, 16-19)


Апостол Павле, надаље, прописује лијек, који, када бисмо га примијенили, промијенили бисмо овај свијет и видјели бисмо колико је ефикасан. Треба га пробати. „Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи, згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побиједи, него побиједи зло добрим“. (Рим. 12, 20-21)


Ово што чусмо, на личном је људском плану, но мора да се примијени и на шири простор. Ових година скидају се велови тајни са наших српских страдања и мучења. Откривају се оне, у лажи запретене, истине како су манипулисали са нама, годинама, и како су нас однарођавали, прекрштавали, клали и уништавали. И сва та сазнања узаврију крв у нашим жилама. Много нас штошта на освету позива. И када би сви гласови били бојни и осветнички, глас Цркве мора да позива на смирење и праштање. Лакше је нама, жртвама, него њима, xелатима. Живо угљевље, о којем говори Апостол, исувише је болно на њиховим главама. Отуда њихова дрека да би затомили савјести своје.


Господ, страдални, позива нас на праштање да би нам Он опростио кад му завапимо да опрости дугове наше.