“Без мене не можете чинити ништа”, (Јн. 15, 5) говори нам Господ наш.
”Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па када Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ сваког добра.” (Вл. Николај)
Чудо о којем говори свети јеванђелист Лука (Лк. 5, 1-11) потврђује Христову ријеч. “Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо”, (Лк. 5, 5) јадају се сиромашни рибари Христу када им Он заповиједи да извезу чамац на дубину и баце мреже на лов. (Лк. 5, 4)
Он их је био затекао гдје испирају мреже. (Лк. 5, 2) Од чега? Од муља и травуљине и морске гамади свакојаке.
И заиста, кад послушаше Господа, “ухватише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху”. (Лк. 5, 6-7)
”То је слика сваког труда без Божије помоћи и труда с Божијом помоћи. Док се неки човјек труди и, једино својим силама, хоће нешто да постигне, све му из руку испада; када се к њему приближи Господ – одмах потекне добро за добром”, учи нас свети Теофан Затоворник, наглашвајући да се то једнако односи на духовне и на овоземаљске релације. “Неко се мучи труди, а успјех изостаје. Али када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају те истине”, вели овај свети отац.
И наш народ каже: “Бог и срећа”, изједначавајући их. Без Бога, нема среће.
Видимо око себе – а није никаква мука наћи – људи који се растргоше јурећи од “јутра до сутра”, радећи и прибирајући па кад би се по њиховом труду мјерило, нигдје им краја не би било. А није тако. Увијек се деси нешто што сав њихов труд и зној у ништа претвори. Као кад човјек пласти сијено, знојећи се на врелини љетњој, а таман посао да заврши, колико још који навиљак на врх да набаци, а оно се сијено накриви и полако, и неумитно, на једну се страну изврне.
”Благослов Господњи обогаћује без муке”, (ПрС.10, 22) учи нас Премудри Соломон. Узалуд се човјек труди и упиње, свој живот троши и руши, а туђе животе загорчава, ако му Бог не помогне, неће далеко стићи. “Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде – вели нам свети псалмопјевац. Ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар”. (Пс. 127, 1). Па нам се пророк Божији обраћа директно – лицем у лице – велећи нам да без Бога и Божијег благослова узалуд ранимо, доцкан лијежемо, једемо хљеб свој уморни (Пс. 127, 2) и преуморни те ни сан на своје оптерећено тијело и растрзану душу призвати не можемо. На ову мудру пророкову ријеч додаје наш Владика Николај, оно што би свако од нас требало да знаде, да “ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабашне и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути као што се расула кула вавилонска… Док се дворови и градови безбожника руше, дотле колиба Божија стоји. Оно што Божији прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свијет својим леђима подупире”.
”Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба”, (Пс. 37, 25) читамо у Светом писму. Ово би требало да има на уму сваки онај човјек, који, уморан од напора и поштења, помисли да је могао пробати и безбожни, а лагодни, пут грјешника, којима, наоко, све добро иде. Нарочито би се човјек могао преварити пошто често доста времена прође док се, коначно, не сагледа жалосни крај грешнички.
”Човјек предлаже, а Бог располаже”, вели наш народ. “Човјек снује, а Бог одређује”. Ако човјек не усагласи своју вољу са Божијом, узалуд му је сав труд око свега и свачега. “Ђаво ће доћи по своје”, како каже наш народ. “Ако ме не узаслушате – Бог нас опомиње – узалуд ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега”. (3. Мојс. 26, 16-20) И, ваљда, највећа казна за незајажљивог човјека да “једе хљеб свој а да се не насити”. (3.Мојс. 26, 26)
”Без Бога – ни преко прага”, каже се у нашем народу. Јер зна добро наш човјек да “никакав труд без Божије помоћи не успева. Никакав усев без Божијег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божијег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушчино”. (Владика Николај)
Није згорег,понекад, опоменути се ових божанских истина.