(2. Тим. 3, 12)
Често се питамо, гдје се дену правда Божија, кад већ људске ионако нема, јер гледамо варалице и криминалце, најординарније злочинце, како, рекло би се, мирно и лагодно живе, како их људи, са свих страна, пажњом и респектом обасипају и чини се да им краја нигдје нема.
А честит, сирот, човјек муку на муку намеће, страда и злопати се. Сви га с ноге на ногу премећу.
Па и у личном животу понестане снаге да се поштено живи. Човјек дође у искушење да од поштења руке дигне и сам крене широким и углачаним путевима среће и богатства, славе и успјеха.
Добри наш апостол Павле одговара свима поштењем обремењенима: Господ је наш страдао, ја сам страдао и страдам и ти страдај, јер „и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 4, 12)
Многи од нас имамо погрешну представу о животу једног истинског хришћанина. „Све ми лоше иде, ниодакле дашка радости, неуспјех се на неуспјех ниже; идем да се крстим, Богу да се молим, да ми некако крене“, кажу неки.
Није страдални Господ одговор за ту врсту очекивања. Тек кад се Господу – али искрено – приђе, настају праве муке и искушења. Тамо гдје је непомјаник завладао, у коцкарници некој, на примјер, влада савршени ред и пристојан мир. Кад неко, у очају, крикне, избаце га напоље и све даље тече својим убитачним редом. Кад се на демона пљуне, кад се демон изазове, ето њега да ти, до смртног часа, а и послије, живот загорчава.
Зар нам не каже Господ наш: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: Ако мене гонише, и вас ће гонити.“ (Јн. 15, 18 – 20). „Сине, ако желиш да служиш Господу, припреми душу за искушење“, (Ис. Сирах, 2, 1) говори Исус Сирах.
Ово је један од многих одговора, зашто праведник – ако таквога има, и ако га може бити – страда. Да се искуша, да се провјери, да се прекали, у вјери утврди… И зато што грешна средина не трпи некога ко се у њу не уклапа. Дакле, поштеном човјеку страдање је суђено. Он се својим, личним, избором: са Господом или са ђаволом, на страдање опредјелио. „Љубазни, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег – вели нам свети апостол Петар – као да вам се нешто необично догађа. Него с ерадујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили.“(1. Петр. 4, 12 – 13)
„Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди већ нека слави Бога због тог удјела.“(1. Петр. 4, 15 – 16)
„А зли људи и опсјенари – вели свети апостол Павле – напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.“ (2. Тим. 4, 13) И заиста, као рекох, гледате ове безбожнике како свијет рове и преоравају, земљу трују и преврћу, милионе недужних у несреће бацају, и чини вам се да им краја нема и да им нико ништа не може. Па вас са свију страна искушења салијећу и мисли, да и ви руке дигнете и с већином ђаволу душу продате.
Све те муке и дилеме, разбирања и раздирања, пролазили су свети Божји људи откако је свијета и вијека.
Људи се замлате собом, као мала дјеца кад се у играма својим задубе па на сав свијет забораве, тако и грешници, у своме мрачном вилајету, затуре мисао да ипак има неко изнад њух, јачи од њих, ко их мотри и кораке им броји. А и они који их, у њиховој, пролазној, слави гледају, поколебају се па, по ријечима мудрог Псалмопјевца, могу да кажу: „Како ће разабрати Бог, зар Вишњи зна? Па ето, ови безбожници, срећни на свијету, умножавају богатство. Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје? Допадам рана сваки дан и муке свако јутро.“ (Пс. 73, 11 – 14)
„И тако, стадох размишљати да бих ово разумио: али то бјеше тешко у очима мојима.“ (Пс. 73, 16)
Док је мудри Цар Дад својим мозгом мозгао, док је својим, људским, мјерама мјерио, одговоре није нашао. „Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи – вели он – тада бијах незналица и не разумијевах.“ (Пс. 73, 21 – 22) Али, када је своје мисли у Божје преточио, кад је Божјим очима на ствари и догађаје погледао, онда му је све јасније било. „Док, најпослије, уђох у светињу Божију – вели он – и дознах крај њихов. Та на клизавом мјесту поставио си их и бацаш их у пропаст. Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте. Као сан, кад се човјек пробуди, тако, пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.“ (Пс. 73, 17 – 30)
Ево и нама одговора.
Ми не видимо свачији крај, а и онолико колико видимо, требало би и нама да буде довољно да своје муке слатко и с радошћу носимо. На крају крајева, у поређењу са јармовима и бременима на грјешничким плећима, јарам Господњи је ипак благ и бреме је Његово лако. (Мт. 11, 30) „Видјех безбожника страшна, који се рашириваше као гранато дрво; али прође и нема га – узвикује Цар Давид- тражим га и не налазим.“ (Пс. 37, 35 – 36)
„Не плаћа Бог сваке суботе“, вели наш мудри народ, али многима и плати, баш овдје и пред нашим очима. „Гле, праведнику се на земљи плаћа, а камо ли безбожнику и грјешнику“, (Приче Сол, 11, 31) учи нас Премудри Соломон. „Нека грјешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога – вели он – који се боје лица његова. А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продуљити дани, него ће бити као сјен, ономе који се не боји лица Божијега.“ (Проп, 8, 12 – 13)
А зашто Господ, ипак, онако како бисмо ми вољели, не тресне, чешће грјешника, не млатне га по устима оног момента кад безакоње просипа. „Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају.“ (1. Петр. 3, 9) На крају, све нас чека праведни и непоштедни – страшни и коначни – суд Божји. Ако би се сви рачуни, овдје, на земљи, измирили, шта би онда Господу преостало?
Не бојте се, ако и страдалници од суда Божјег страхују, како вели свети апостол Петар, „какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијему. И ако се праведник једва спасава, безбожник и грјешник гдје ће се јавити. Зато и они који страдају по вољи Божјој, нека Њему, као вјерноме Творцу, повјере душе своје у доброчинству“. (1. Петр. 4, 17 – 19)