Рим. 13, 11-14, 4
Непосредно пред почетак светог Часног поста, мајка наша, Црква, ријечима светог апостола Павла, позива нас и опомиње „да је већ час да устанемо од сна“. (Рим. 13, 11)
Сав смисао поста јесте у томе да нас отријезни и отрезвени; да преиспитамо своје кораке и превреднујемо љествицу вриједности; животе своје на стазе врлина да преусмјеримо.
Вели нам свети апостол Павле да одбацимо дјела таме и да се обучемо у оружје свјетлости. „Да ходимо поштено као дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците – позива нас – у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.“ (Рим. 13, 12-14)
На овој Апостоловој опомени, да старање за тијело не претварамо у похоте, задржаћемо нашу пажњу и мало дубље размислити о овим ријечима.
Но најприје о једном чуду, карактеристичном за ово болесно вријеме.
Некад се сиједој коси и сиједој бради приступало с поштовањем; рука се сиједој коси и сиједој бради цјеливала, јер се знало да су то старци и старице који су, од Бога додијељено им, смирење без роптања прихватали. Данас старци и старице, на силу бога, и помоћу убитачних дрога и таблета, распаљују похоту у себи и, вијагрични и узнемирени, узнемиравају све око себе.
И још једно питање стављам пред вас: Зна Господ кавим нас је створио; позната је Господу нашем наша дубока чежња за радошћу, љубављу, и тјелесном љубављу ако хоћете. Не очекује се од нас да ми сви будемо монаси. „Благословен да је извор твој, и весели се са женом младости твоје – читамо у Светом писму, Причама Соломоновим; нека ти је као кошута мила, и као срна љупка… у љубави њезиној посрћи једнако.“ (Приче, 5, 18-19) Но овим апостолским штивом опоменути смо да и у томе, као и у свему, имамо мјеру.
Ово ођавољено вријеме брачну постељу претворило је у арену (сексуалних) борилачких вјештина. Састану се двоје, у браку, и прије брака, копају и рове по својој тјелесности, издовоље се презасите једно другог и растану се као два странца који су комотно могли да се и не сретну. Ако је брак – законити чак – без духовне, хришћанске, подлоге, ако изгуби своју чедност и чистоту, ако је само тјелесан, такав брак је – блуд.
Од нас се не траже никакве крајности. Свако треба Господу да узврати према броју таланата које је од њега примио и по мјери својих моћи. Којима је више дато, више ће се од њих и тражити. За наше спасење, добри Отац наш Небески не тражи да ми горе премјештамо; Он очекује од нас да Му ми своју љубав не ускратимо и да се злим дјелима својим од Њега не одвргнемо. Другим ријечима, да будемо здрави и нормални, смирени и уравнотежени и да свим својим силама настојимо да вољу Његову творимо. А кад се, по слабости својој, оклизнемо и паднемо, одмах да се дижемо и на стазу Господњу повратимо.
Мисли се и говори да ми треба тијело своје потпуно да занемаримо; да се изнуравамо и бичујемо. Није то тачно. Нормално је да ми водимо рачуна о себи. „Јер нико никад не омрзну на своје тијело – вели свети Апостол – него га храни и његује.“ (Еф. 5, 29). Зна Господ наш да ми, гладни и изнурени, својим животним обавезама одговорити не би могли ни парче хљеба на трпезу ставити.
Господ од нас захтијева да ми успоставимо равнотежу између тјелесног и духовног у нама и да души својој посветимо онолико пажње бар колико тијелу своме посвећујемо.
Признаћемо, ми тако не чинимо. За тијело своје ми се добро бринемо како ћемо се нахранити, напојити, обући, топлом сну препустити а многи од нас душе занемарујемо до потпуне њихове изгладњелости и гушења.
Дешава ми се да ме неко позове и пожали се како га нешто гуши и стеже, сан га неће, мира ни спокоја нема. Велим му, да обрати мало више пажње на душу своју, дође у слатку цркву, Богу се помоли, душу згладњелу нахрани. Савјетујем га да припости, исповједи се и причести. Одговори ми тај да ће кол’ко сутра, у прву недјељу, право у цркву. „Видјећемо се, вели, да поразговарамо, да ме подробније у духовне свари упутите.“ Недјеља света дође, народ се у цркву окупи, погледам има ли га, а њега ни од корова. Помислим, сусрешћемо се, нажалост, на другом мјесту, докторском, ограђеном и замандаљеном.
Све што Господ створи, бјеше добро (1. Мојс. 1, 10) и добро веома. (1. Мојс. 1, 31) Господ је, као круну своје сваралачке разиграности, извајао тијело људско (Јов, 10, 11) и не смијемо ни помислити да је из руку Господњих могло изаћи нешто да није добро. Господ се оваплотио, примио плот, тијело људско. „Логос постаде тијело“, (Јн. 1, 14) Тијелом својим Господ је страдао, на тијелу Своме гријехе је наше на Крст узнио и крвљу Својом пречасном гријехе прародитеља наших, и наше, ако се вјером с Њиме сједињујемо, сапрао.
Свето писмо нас учи да се одувијек према тијелу људском с пажњом и поштовањем опходило. Тијело кривца, на смрт осуђеног, није смјело непогребено преноћити. (5. Мојс. 21, 23) Само највећи грјешници пред Богом бивали су осуђени да им тјелеса њихова иза њих нечасна остану. (Јер. 36, 30)
Данас, кад се, на једној страни, душа до изнемоглости запоставља а људском тијелу до обожења служи и робује, на другој страни то се исто тијело, творевина Божја, на ниво ђубрета срозава.
Читамо у торонтским „Новинама“ како су „шведски научници, који проучавају сахрањивање мртвих са „еколошког“ (стављање наводника моје, В. Т.) аспекта, открили метод за брзо разлагање леша у органску материју (Читај: ђубре. В. Т.) која обогаћује земљиште. Еколошка сахрана подразумева зарањање леша у течни азот, чиме се одмах ствара до 30 килограма чисте органске материје. Остаци се потом стављају у лагани, лако разградљиви ковчег. Ковчег се закопава плитко у земљу и људски остаци обогаћују земљиште на исти начин како то чини јесење лишће“. Наздравље!
Пред крсну смрт своју, Господ је наш изволио да на тијело Његово буде изливена алавастрова посуда мириса скупоцјенога и тако припреми тијело своје за достојан погреб. (Мт. 26, 6-13) И кад је Господ умро, тијело Његово било је у платно чисто завијено и брижљиво сахрањено. (Мт. 27, 57-60)
Отуда произилази наша велика одговорност како се према тијелу своме опходимо. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама. Јер сте купљени скупо“, (1. Кор. 6, 19-20) опомиње нас свети апостол Павле. Не смијемо гријешењем тијело своје злоупотребљавати. „Да не царује гријех у вашем смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје гријеху за оружје неправде“, (Рим. 6, 12-13) упозорава нас он.
Како се опходимо према тијелу своме, одговор ћемо дати Творцу нашем. Не заборавимо да „нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки што у тијелу учини, било добро или зло“.