Мк. 9, 17-31
Још увијек смо у посту па ће стога о посту бити ријечи.
Желим да онима између нас, који посте, долијем вјере у истинску сврсисходност поста и снаге да издрже до краја, а оне, који не посте, да подстакнем да и они крену духовним подвигом поста па да и сами дођу до сазнања о, заиста, великој његовој важности.
Свето јеванђеље намеће нам ову тему за размишљање.
Један брижни отац доведе Христу свога тешко болесног сина. Доведе га Христу јер, стварно, није имао куд више ићи. Био је и код ученика Христових с молбом да га они исцијеле; они пробаше али не могоше. (Мк. 9, 18)
Када се, насамо, стекоше са својим Учитељем, упиташе Га апостоли, зашто они не могу учинити чудо и из болесног дјечака истјерати духа нечистог. Господ им одговара једном једином, али језгровитом, реченицом: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.“ (Мк. 9, 29)
Ми ову Христову поруку можемо примити а и не морамо; од Бога нам је слободна воља, да слободно располажемо својим животом; и душом и тијелом како ми хоћемо. Ми, међутим, не смијемо да сумњамо у тачност Божијих ријечи.
У чудотворност поста можемо се освједочити само ако пост у праксу спроведемо.
Обично се о посту изражавају негативно они који га најмање практикују. Говоре, дакле, о стварима које не познају. Када би сами покушали да загосподаре својом вољом и стомаком, увјерили би се, свакако, колико је пост лак за тијело и мелем за душу.
Ствар је, мислим, у нашој општој нескромности. Ми, обично, свој суд и своје мишљење стављамо изнад свих других судова и мишљења. Ко год што да каже, ми знамо боље. Тако када и сам Бог вели да се постом и молитвом и најтеже болести лијече, ми у то сумњамо, зато што смо невољни и неспремни да се у томе опробамо.
У нешто, међутим, не можемо да сумњамо јер нам је исувише очевидно пред очима. То је чињеница да је данас много болести проузрокованих јелом и пићем. Од поста нико оболио није. Нормално је, стога, закључити да, пошто се свака болест лијечи супротним начином од онога који је до болести довео, и те болести треба лијечити ничим другим до постом.
Треба признати да је јело и једење у великој мјери ствар навике. Ако човјек хоће, може ограничити себе на половину, трећину, па чак и четвртину од количине јела коју у себе уноси и да опет буде довољно сит и напит. Ако се препусти вољи и гладним очима, ето тежине и мучнине па, временом, и болештине. Лакомошћу својом сатјерујемо себи нож у грло, (ПрС. 23, 2) вели се у Причама Соломоновим. Зато он каже: „Кад нађеш мед, једи колико ти је доста, да не би наједавши га се избљувао га.“ (Приче. 25, 16)
Нико не брани човјеку да узима колико му је потребно и довољно. Проблем је у томе што ми сами често – а неки увијек – не знамо колико је доста. Христос не говори против јела и пића; он нас упозорава да пазимо на себе да наша срца не отежају преједањем и пијанством и бригама овога свијета. (Лк. 21, 34)
Хтјели ми то или не, морамо сами себе да препознамо у Апостоловој критици оних који се владају као непријатељи крста Христовог, чији је Бог трбух и који мисле само што је земаљско. (Флп. 3, 18-19)
Од нас, хришћана, очекује се да раскрстимо с таквим животом и да Бога, а не свој стомак, признамо и прихватимо за свог господара. „Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању, пијанкама и богомрском идолопоклонству.“ (1. Петр. 4, 3), пише у својој Посланици свети апостол Петар.
Ако нисмо спремни да школујемо своју вољу, да обуздамо своје прохтјеве, ми никакво велико дјело не можемо учинити. Зар није истина да је више ратова добијено празним стомацима него пуним; да је небројено пута више мудрих књига написано празним стомацима а пуним главама итд; да не набрајам. Пун стомак не тежи врлини и подвигу но сну и кревету.
Још на првим странама Библије описана је свађа људи са Богом и то ни због чега другога но баш због јела. Што је друго Адамов и Евин прекршај Божије воље но управо то? И других примјера има много. Један од најупечатљивијих је овај: Господ је ријешио да из египатске земље изведе народ свој, изабрани, у земљу обећану. Да би олакшао њихове главе и стомаке, да би их ослободио бриге за јело и терета ношења хране кроз пустињу, слао им је небеску храну, ману, која им је задовољавала све њихове потребе. Но Мојсије вели да „свјетина … бјеше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати говорећи: ко ће нас нахранити меса? Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црнога и бијелога. А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашим.“ (4. Мојс. 11, 4-6)
У Египту су живјели као робље; Египћани су их изнуривали претешким пословима: убијали их немилосрдно; првенце њихове и сву мушку дјецу таманили да се не би множили; све су ово они брзо заборавили а стали само да се меса и риба сјећају. Каква воља Божија и план Божији; џаба ти земља обећана; дај ти нама, Боже, меса.
И додијаше Богу са њиховом кукњавом. И Господ дозва Мојсија те му рече: „А народу реци: приправите се за сјутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: ко ће нас нахранити меса, јер нам добро бијаше у Мисиру. Даће вам, дакле, Господ меса и јешћете. Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана, него цио мјесец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред њим говорећи: зашто изидосмо из Мисира?“ (4. Мојс. 11, 18-20)
И заиста, Господ испуни своју ријеч; „он испуни молбу њихову, али посла погибао на душу њихову.“ (Пс. 106, 15) „И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим; побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех. И наједоше се и даде им што су жељели.
Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем, гњев се Божији подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.“ (Пс. 78, 27–31)
Зар се историја не понавља; не даје ли нам Бог пуно и превише; не претјерујемо ли ми са оним што добијамо; и не избија ли нам то, на крају крајева, на наше носеве? Поред свега, ми и даље тјерамо по своме.
Зато заиста није згорег да се подсјетимо да је Господ Бог установио и пост зарад нашег добра и спасења.