…”Када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима.”
Св. Игњатије Брјанчанинов
Можда је наслов помало опор, али ја тако доживљавам једну групу људи који се издвајају и коначно одвајају, кидају коло црквено, раскољују се, срљају у раскол од своје Цркве која их је изњедрила.
Сад, ипак, неће бити о расколу и расколницима; ово је слово о прелести и прелашћенима, онима, дакле, који сваки раскол хране.
Шта је прелест?
Како нас архимандрит о. Рафаил Kареин учи, ”словенска реч ”прелест” се етимолошки састоји од корена ”лест”, односно, лаж, обмана и заблуда, и префикса ”пре” који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.”
То вам је кад неко за себе умисли да је јединствен и непоновљив, праведан мимо све праведнике, да се сам чуди како му ангелска крила већ једном не порасту па да се, с презиром на нас, грешнике и обичне смртнике, у небеске висине вине.
”Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима – световна гордост – јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима.
Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости – сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.” (Архимандрит Рафаил Кареин)
”Прелест почиње од непослушности Цркви, од тражења некаквих нарочитих путева спасења, односно, некаквог самовољног духовног експериментисања.” (исто)
Њима њихова Црква не ваља. Они стално траже, и мисле, јадници, изналазе ”бољу” цркву, њих и њихове изузетне ”светости” достојну. Зато све и свашта опробају, свуда се промувају, па кад не нађу ништа њих вриједно, оснују своју, ”катакомбну” и, успут, ставе план града и путоказе до њихове ”катакомбе”. Начули, ”свеци”, да ће у потоња времена, кад хришћана сасвим мало преостане, остатак њихов у катакомбе се повући и Христа сачекати, па се и ови наши у ријетке изабране сами сврсташе ”катакомбним” означише.
Кобни – по себе, на првом мјесту – јесу; катакомбни – нису.
Вирусом прелести заражене треба разликовати од истински побожних и, ако хоћете, светих људи. Богу хвала, таквих још увијек има и у наше дане, само су јако ријетки. А прелашћених је неупоредиво више. Шта више, Свети Игњатије Брјанчанинов вели да је ”прелест стање свих људи, без изузетка, изазвана падом праотаца наших. Највећа је прелест сматрати себе за слободног од ње”. Нико од ове пошасти имун није. Нема ниједног човјека који би био потпуно слободан од гордости”, вели Свети Макарије Велики. ”Тако нема ниједног који би био потпуно слободан од дјеловања на њега перфидне прелести.”
Ево нам једног од бивших епископа наше Цркве. Поштовали смо га и, признајем, солидарисали се с њиме у неким његовим ставовима. Али када се од своје величине надуо па као балон у небеске висине полетјео, умисливши да је он једини вођа и спаситељ посрнулог српског рода, и пошто је – како сви прелашћени чине – и он одбио покорност својој Цркви, морали смо га његовој несрећној прелести препустити да се не бисмо и сами, с њиме, у духовну јазбину сурвали