Дап. 11, 19-26; 29-30
Апостолско слово слови о првим – и, свакако, најплоднијим и најрадоснијим временима Цркве Христове. То је оно доба полета и раста , када у народа који повјерова бјеше „једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање да је његово, него им све бјеше заједничко. И благодат велика бјеше на свима њима“. (Дап. 4, 32-34)
Најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани. (Дап. 11, 26)
Мени се један исказ светог апостола Луке нарочито урезао у свијест. Приказује свети Лука како се ученици расијаше од невоље која наста због Стефана, проповједајући ријеч. „И рука Господња бијаше са њима; и велики број их повјерова и обрати се ка Господу.“ (Дап. 11, 19-21)
О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој, тешкој и кажњавајућој, биће ријечи у овом мом слову, драги пријатељи.
Свако од нас – а ја то говорим имајући своје, сопствено, искуство – може – и мора – у своме животу осјетити и препознати руку Господњу. Ја сам је често, скоро физички, осјећао руку Божију над животом својим. Сигуран сам да кад човјеку „ништа од руке не иде“, то значи да рука Божија није с њим. Морао би удвостручити и утростручити молитвени труд свој да би му се вратио благослов Божији.
Видимо како се зло рагранало, и на све стране, разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда, и на сваком мјесту, дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Људи су се прозлили и о злу позабавили. Уплашени смо и страше нас свакодневно. Грозе нас болестима, вирусима, отровима, ратовима. Човјек није више сигуран главу помолити. Сумњичави смо кад једемо, кад пијемо, кад ваздух удишемо. Да ли су лијекови, којима нас лијече љековити; вакцине којима дјецу своју пробадамо да ли су им на добро или баш на зло; и много тога другога, и горега. Због свега тога, и многога непребројнога, помислило би се да је Господ творевину Своју из божанских руку Својих испустио и нечастивом препустио, да је меље и мијеси; па се нечастиви Богу руга и надмоћ своју обзнањује. Послије свих ругања Богу у задње вријеме, Хари Потера, Давинчијевих кодова и осталог, питам се, у страху, шта би слиједеће демон-човјеку на ум пасти могло.
Да ли је све пропало, да ли нас је Господ заборавио и из својих руку испустио? Јер знамо, и апостолско слово нас опомиње, с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање.
Одговор нам је у вјери нашој, да је Господ Створитељ и Сведржитељ. „Кад је величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ и да све силе, у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божији. (Мт. 10, 29) Ни длака с главе ваше неће пропасти, (Лк, 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне,“ вели свети Владика Николај.
”И рука Господња бјеше с њима.“ (Дап. 11, 21)
Осјећам, драги пријатељи, да се рука Господња одавно одмакла од нас, народа српског. Као да нас је Господ заборавио, лице своје од нас одвратио. Ево већ деценијама веће зло смјењује мање. Код нас, кад нам се несрећа за доручком нашла, остаде и на ручку а види се да нам се и за вечеру спрема.
Сви се народи ближе и уједињују, ми се дјелимо на селца и засеоке; распарчавамо се и нас распарчавају, дробе и ситне. Мудро је примјетио наш пјесник, да смо ми јединствен народ на свијету из којег су се многе нације изродиле. Несрећа наша је да и новорођени, да би доказали – себи, најприје – да су нешто ново и друкчије, окрећу се, мачем и огњем, на родбину своју.
Ко нам све не дође, да нас „води“ и „спашава“. Коме све не клицасмо и похвале не пјевасмо; у кога све наде своје не полагасмо. Толико пута помислих: какве среће за оне од нас који нас претекоше и на вријеме помријеше. Лишише себе разочарења многох; одоше с надом да ће, једном, боље бити.
Тражим одговоре несрећи народа свога; одговоре тражим а све болнија питања извиру. Као и увијек, у светој мудрости Божијој, у Светом писму, налазим једини могући одговор несрећама нашим. Кад год синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, кад год Господа Бога отаца својих оставише и кад га гњевише, куд год да полажаху, рука Господња бјеше против њих на зло, и бијаху у великој невољи. (Суд, 2, 11 – 15)
Вели се јасно, да двоумљења нема: „Ако не узаслушате гласа Господњега, него се успротивите заповјести Господњој, тада ће бити рука Господња против вас, као што је била против отаца ваших“. (1. Сам, 12, 15)
Треба ли кога између нас увјеравати да сми одавно леђа своја Господу окренули и гријешењем својим неизмјерним на Господа камењем се почели бацати.
Кажу ми понеки: „Шта смо ми Богу толико згријешили?“ Да не словим дуго и болно, одговарам им питањем: Да ли ико зна за још неки народ на свијету којем је псовка Бога и светиње Божије узрјечица? Сједимо за вечером, славском, и ја, свештеник, ту сам; човјек опсује Бога и не трепне; ја викнем а он – блене и не вјерује да је Бога опсовао. Псовање му постало навика, узрјечица, језичка поштапалица.
Дуг је пут повратка нашег али неминован. Док и ми, народ српски, покајнички не клекнемо, док се не промјенимо и Господу завапимо: Сагријешисмо што Те остависмо, али сада, избави нас из руку непријатеља наших, па ћемо ти служити“, (1. Сам. 12, 10) Господ се неће осврнути на нас и невоље наше.
Нас Господ није заборавио – доказ су страдања наша – али није све ни до Њега него је и до нас. Речено је преко пророка а на нас се итекако односи: „Није окраћала рука Господња да не може спасти нити је отежало ухо његово да не може чути. Него, безакоња ваша раставише вас с Богом вашим и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује.“ (Ис. 59, 1-2)
И зато, пријатељи, осјети ли човјек, или народ свецијели, да се одмакла рука Божија од њега, (1. Сам. 6, 3) или, још горе, да се подигла на њега, (Рута, 1, 13) и дотакла га се (Јов, 19, 21) тежином својом (1. Сам, 5, 7) нека не губи вријеме него нека му покајнички притекне и Господ ће га руком својом закрилити и помиловати. Јер, „рука је Бога нашега на добро над свима који га траже, и јачина је његова и гњев на све који га остављају“. (Јездра, 8, 22)