(Рим. 10, 1 – 10)
”Срцем се вјерује за праведност, а устима се исповједа за спасење“, (Рим. 10, 10) пише свети апостол Павле хришћанима римским.
Претходно свети Апостол разлаже једну тему, у његово вријеме – а и у наше – врло актуелну: шта је човјеку потребно за спасење. Јер хришћани из Јеврејства, још увијек су, дубоко у себи, имали усађен осјећај да се до Бога својим трудом и напором долази, извршавањем слова и прописа закона Мојсијевог; математички: збир добрих дјела = спасење. Они од саплеменика његових који Господа за Спаситеља прихватили нису, у том увјерење су остали и заостали.
А Апостол, са сјетом у души, поручује им да то и није баш тако. Сабраћа његова, рекао би Апостол, трче, истина, добро, али – поред пута. „Браћо, жеља је срца мога – пише за њих свети апостол Павле – и молитва Богу за Израиљ да се спасе. Јер им свједочим да имају ревност али не по разуму. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.“ (Рим. 10, 1-3)
Господ Христос је вододјелница: с њиме у спасење, без Њега – погубљење. Апостолови саплеменици много тога доброг су чинили али најважније су изоставили: Господа Спаситеља нису прихватили. Зато за њих, и за све потоње, свети апостол Павле вели: Све чини али знај једно: „Ако исповједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“. (Рим. 10, 9)
Актуелна тема у Апостолово вријеме, и за његове саплеменике и иноплемене, Господ је, као што рекох, актуелна тема за нас и за наше доба. Само смо ми, далеко из људи Апостоловог времена. У његово вријеме није се, изгледа, постављало питање вјеровања или невјеровања него се само постављало питање начина исказивања вјере и путева који спасењу воде или од спасења одводе.
Ми смо узназадовали значајно. Наше доба је избацило на видјело дана толико тога безбожног и богоборног да између свег тог корова ту и тамо једва да се нека биљка вјере пробије и ту и тамо посвједочи Бога на плодотворан начин.
Сретао сам, као што и ви, свакако, срећете људе који ће вам рећи да ни у што не вјерују и никаквог бога не признају али – увјерени су – и вас ће увјеравати – како они, и без Бога, праведно живе и ништа им не фали. Ако би, на изглед, то и могло бити тачно, у суштини, то је велика обмана и самообмана. „Не био ти човек без памети путовођа – вели свети Владика Николај – ни Србин без вере ортак.“
Зашто? Дуга прича, кад тад показало би се зашто. Људи без икакве вјере у Бога – ако таквих, уопште може бити – не могу добро творити. „Ко изгуби веру, тај је прекинуо уже које га је везивало за Створитеља свога и пружио је обе руке сатани; угасио је светило живота у души и отиснуо се у густу таму; сишао с правог пута и обрео се на опасном беспућу; одбацио брод спасења и предао се на милост морским бурама и таласима, где га чека сигурна погибија,“ вели отац Живан Маринковић.
Овдје не мислим на нашу, бившу, партизанску сељачију, којима је, дубоко испод коже, хиљадугодишњом вјером отаца и праотаца, био усађен Закон Божији. У свакодневном свом животу, кад су Христа одрицали, они су, уствари, хришћански морални кодекс, донекле, упражњавали. Сва зла, што су чинили и починили, урадили су то, често, не својом вољом него вођени вољом и руком оних чије је поступке сами Нечастиви покретао.
Чули сте јеванђелску ријеч да ће се сваки гријех и хула опростити људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. (Мт. 12, 31) То је, како нам, лијепо и једноставно, свети Владика Николај објашњава, „безверник који мрзи и гони истину Божју, хули на Духа. У Јованом јеванђељу пише да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине. (14, 26; 15, 26; 16, 13). Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је Дух и Истина. Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси.
Зашто се онда не би опростило одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек, иако греши, ипак стидом и страхом везује се за Бога. Тамо је слабост, овде упорство. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава“, учи нас наш свети Владика.
Нису много даље од њих ни они који, ако у Бога вјерују, ако се, некако, и Закона Његова држе, то скривају у себи и држе за себе. Тако, у духовном смислу, вену, отуђени од народа Божијег и никаква рода не доносе. Бесплодне смокве сам Господ на сушење и огањ осуђује. (Мт. 21, 19)
„Марије Викторин, чувени римски беседник, био је у души хришћанин, али пошто је међу незнабошцима уживао велики углед, није се усуђивао да своју веру у Распетога јавно исповеди. Једног дана он посети Симплицијана и призна му да је хришћанин, али тајни. „Све док ти своју веру јавно не исповедиш и не дођеш на заједничку молитву, ти ниси хришћанин,“ одговори му светитељ.
„Не чине ваљда зидови зграде једног човека хришћанином,“ запита он. „Не чине. Али Христос је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом… и Син Човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са анђелима светима“ (Мк. 8, 38; Лк. 9, 26), одговорио му је светитељ. Виторин је прочитао ова места у еванђељима, замислио се озбиљно, одбацио људско славољубље и после тога уредно похађао заједничке молитве у цркви.“ (Прота Живан Маринковић, Најбољи васпитач)
У данашње ово, безбожно, доба чућете многе, вајне интелектуалце, како, тобоже, за њихов ум и „просвјећену душу“ ни једна, како кажу, „институционална црква“ довољна није. Они до свог, и према себи, уображеног, бога ходе сами и самима себи довољни. Чућете и наше како кажу: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква.“ И једни и други ђаволу су се упутили. Постигао је циљ: из Цркве их је извукао; прогутаће их лако као што вук, без муке, раздере овцу која се из стада издвојила и у шуму залутала.
Нема средишњег и лаког пута који до Бога води; нема удварања силама адским. Не можемо служити Богу и ђаволу; једном или другом. (Мт. 6, 24)
Пут до Бога је стрм и трновит али јасно омеђен. Од нас Господ захтијева да вјеру своју увијек исповједамо. Не само устима, јер „неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско“ (Мт. 7, 21) али исто тако неће ни онај који не призива име Божје. „Ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као Богочовека и Месију, добија Господа Христа за исповедника своје вере пред Оцем Небеским, то јест, Господ га објављује својим верним слугом, награђује га вечним блаженством, вели свети Отац Јустин. Ко се одрекне Христа као Бога; ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља, доживеће најстрашније страдање. Њега ће се Господ одрећи на дан Страшнога суда најстрашнијим речима: Не познајем те.“
Знате да су хришћани, стољећима, били прогоњени и убијани. До јуче је било прогона хришћана; данас, углавном, нема физичког истребљења али има другог, перфидног, и утолико ефикаснијег, насртања на Христову вјеру.
За нас, хришћане овог доба, поставља се питање, или, боље, ми би сами требало да поставимо овакво питање: Да је какво гоњење хришћана, данас, да ли би прогонитељи, из наших ријечи и дјела, могли скупити довољно материјала да нас, као хришћане, успјешно оптуже. Ако не би, сами себе пред Богом оптужујемо.