(Рим. 12, 10)
Апостолско слово Посланице Римљанима, 6. глава, дивно нам је упутство како да заједно живимо; како своје односе да усклађујемо и сваковрсне своје слабости – а гордост и завист, на првом мјесту – да превазилазимо.
За нас, Србе, једно пак Апостолово упутство има посебну тежину и дубок смисао. На нас се односи прије свих, чини ми се. „Љубав да не буде лицемјена. Мрзећи зло, држите се добра. У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе.“ (Рим. 12, 9-10)
Зашто се ово – да чашћу једни друге већим чинимо – највише односи на нас, Србе. Зато што ми, сами за себе, често кажемо – а, изгледа, да је то тачно – да свакога више уважавамо него ли своје; туђин нам дражи може бити него ли наш, домаћи. Што је нешто туђе и даље, нама је ближе. Нама је не само комшијска трава зеленија него нам је и сам комшија зеленији – али само да не буде Србин. Зато имамо ситуацију у Србији да Кинези, како чујем, подобијаше, прије неку годину, држављанство и право да гласају а кад неки од нас, ван Србије рођени, покуша да до држављанства дође, сто га мука снађе и препрека, да му се и држава смучи.
Тачно је и то да ми, у нашој средини, не трпимо никакво издвајање из наше осредњости. Је л’ се неко између нас мало издигао, главу своју изнад наших помолио – настрадао је. Ту смо ми да прискочимо, сложно и са свију страна, да га, ако нема друге, за главу поткратимо. Најбоље своје убијали смо, али смо зато странцу и србомрсцу, крволоку нашем, омогућивали да скоро 40 дугих година над нама своју страховладу одржи. И данас ћете наћи јада који се његовом лику клањају и култ његов безумно одржавају.
Христова жалба да „нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме“, (Мт, 13, 57) ни на кога се својом тежином не сваљује колико на нас.
И овдје, као и свугдје, најбољи између нас на својим образима и плећима највише наших блаћења и осуда носе. По кафићима – донацима, како их зовемо – по машинским радионицама и којекуде, мушкарци, горе него ли какве бабе сеоске, трачевима се баве, честите људе, боље и спјешније од њих, оговарају, блате и прљају; на част им насрћу. Ни породице њихове на миру не остављају.
Каквих је све чуда за честите људе торонтске до мојих ушију долазило, да нисам знао што знам, у људе бих потпуно вјеру изгубио.
Колико су пута нас, свештенике, којекуде слали и премјештали; разводили нас и сводили, некаква нам богатства налазили, палате од наших скромних кућа правили, бизнисе и хотеле по Флориди нам измишљали и друга чуда чинили.
Чусте, свети апостол Павле нас позива да се радујемо с радоснима и плачемо с онима који плачу. (Рим. 12, 15) Апостолов позив изгледа, на први поглед, лако спроводљив. Но прођимо својим душама и видимо колико смо, стварно, спремни да се са радоснима радујемо. Да плачемо с онима који плачу, то нам, некако, и иде. Далеко било, и далеко од нас вјетар одвејао оне који се несрећи свога ближњег радују и који се веселе кад им ближњи плаче.
Као што рекох, и овакви какви смо, ми са жалоснима жалујемо. Не дај Боже, нашем човјеку умре његов неки, рођени, несрећа га походи а и ми се потресемо, устрашимо се и себе, и животе своје, у живот ожалошћеног пројектујемо; с њим се у жалости његовој поистовјетимо и сами заплачемо. Али, ако тог нашег ближњег радост задеси, ако нас неким својим успјехом, наједном, надвиси, од нас се издвоји и добро му крене, да ли смо спремни – али искрено – да се с њиме порадујемо и његову срећу као сопствену доживимо? Јесмо ли у стању да му опростимо ако је бољи од нас? Имамо ли снаге да прихватимо да је његово дијете боље и успјешније од мога и да се успјеху његовог дјетета радујемо колико бисмо се радовали успјеху свога, рођенога?
Према одговорима на ово питање свако од нас може да провјери гдје се у односу на Христов закон љубави налази.
Јер цијела ова прича је, уствари, прича о љубави.
„Ово је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 12-13) Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“, (Јн. 13, 35) вели нам Господ.
Свети Јован Предтеча и Крститељ Господњи пружа нам дирљив примјер искреног пријатељства и оданости.
Кад је Господ тек почео јавно проповједати, свети Јован је био увелико познат и за истинског пророка прихваћен. Био је толико чувен да се морао бранити да он није тај чекани месија; да он није Христос. У скромности својој, он за себе каже да он Господу није достојан ремена на обући његовој одријешити. (Јн. 1, 27) И кад му, касније, дођоше и рекоше: „Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава и сви иду њему“, (Јн. 3, 26) свети Јован не показује ни трунку зависти него, с радошћу, прихвата да послужи већему од себе. Радост је моја испуњена, вели он. „Он треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јн. 3, 29 – 30)
Срећем, скоро свакодневно, и на сваком ћошку, којекакве секташе, младиће и дјевојке, у најбољем добу, заробљене којекаквим култовима; знам људе који су се учланили у некаква јавна и тајна душтва; све у њиховом увјерењу да их тамо прихватају, пажњу им указују, солидарност и подршку пружају.
Тамо гдје ми, као хришћани, затајимо, други на нашим слабостима профитирају.
Кад прочитате Павлове посланице, или Дјела апостолска, на примјер, видите да су рани хришћани, ма гдје се налазили, себе као једну фамилију доживљавали. Кад је хришћанин из Коринта у Рим ишао, није морао да се брине гдје ће душу своју и тијело одморити. Свака хришћанска кућа са радошћу га је примала – као свога.
И нас апостол Пале издваја изнад средине у којој живимо и опомиње нас да се владамо достојно тог високог звања на које смо позвани; „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2)
Кад ово слово Божје слушамо, није нам оно за то да нам, за тренутак, лијепо зазвучи него нам је дато да се према њему владамо. Очекује се од нас да од једног до другог јеванђелског или апостолског штива настојимо да све бољи будемо. Омивени благодаћу Божјом на светој Литургији, када пођемо својим домовима и пословима, са овим савјетом апостола Павла у душама својим, потрудимо се да ништа не чинимо из пркоса нити за празну славу него да смирењем сматрамо једни друге већим од себе.