Јн. 17, 1-13
Неке дане у години Црква је, браћо и сестре, посветила успомени светих отаца: оних светих људи који су, просвијећени Духом Светим, њено учење разрађивали и тумачили и ширили. Многи од њих су за ту свету науку жртвовали много штошта, а већина чак и своје животе.
Никада Православна црква није живјела мирно и у благостању. Мира јој нису давали ни с једне стране; раздирали су јој споне с животом и споља и изнутра. У томе се мало што мијења с јуче на данас. Неки у својој мржњи према Цркви иду дотле да вјерују да би наступило опште благостање кад, ваљда, само Цркве не би било.
Да се подсјетимо: Цркву не чине само свештенство: епископи, презвитери и ђакони; Цркву сачињавају сви скупа: народ Божији са својим свештенством. А народу Божијем припадају они који вјерују те ја, ни мало случајно, поистовјећујем у Цркви вјеру и вјернике. Зато се једна огромна армија људи, врло различитих личних и идеолошких опредјељења окомила на вјеру и вјернике и нападају их упорно и безобзирно.
Ја се често упитам зашто то они чине. И послије дугог и мучног размишљања закуључујем: због тога, између осталог, што ни ђаво, противник Божији и свега доброг, не сједи скрштених канџи.
Нападе на вјеру и вјернике, дакле, Цркву, доживљавамо и преживљавамо свакодневно. Од оних ситних, прикривених, оних у алузијама за које нам се (погрешно) чини да се не треба ни узбуђивати нити шта предузимати, до оних који учине да нам крв узаврије у жилама, и оних насртаја који нас најгрубље вријеђају и подривају основу на којој градимо наше личности.
Кад о томе дубље размислим видим да су ти напади неизбјежни (и неопходни). Црква – народ Божији, вјерни – очвршћавала је кроз ту борбу, калила се и челичила. И живјела здравим и једрим животом много прије и још много дуже – вјечно – послије свију оних који су јој жељели и предвиђали скори крај. Није она држава с јужног краја Европе први и једини случај да се једно друштво, напречац, прогласи атеистичким. Било је, на жалост, у историји пуно таквих случајева. И као што је Јулијан Отпадник, бачен на кољена, узвикнуо пред Христом : „Галилејче, ипак си ме побиједио! “ – тако је послије Париске комуне у Француској дошло спонтано до вјерског заноса чији се плодови осјећају у тој земљи и данас; тако ће, чврсто вјерујем, поучен овим, и другим искуствима, тамо гдје је безвјерје проглашено званично (и незванично) државном вјером, кад-тад процвјетати вјера и букнути у свој снази црквени живот. И Црква ће, по ко зна који пут, потврдити собом да је саздана на стијени и да је ни врата адова неће надвладати. (Мт. 16, 18)
Бог је Цркву саздао на камено чврстим темељима. Стожер је Христос, крајеугони камен, а свети оци и учитељи Цркве, којих се данас молитвено сјећамо, су онај материјал, цигле и бетон којим је утврђена грађевина Цркве. Многи од њих су се, животима и учењем својим, узидали у ту грађевину. Предали су нам јасну и непомућену божанску науку, и на нама је да ту науку чувамо, по њој живимо и предајемо је генерацијама које слиједе. Тиме се и ми узиђујемо у Цркву, тијело Христово.
Питање је колико ми и како испуњавамо овај задатак. Да ли смо ми ваљан квасац који даје тијесту прави укус и да ли смо ми со, чиста и права, којим се бљутаво тијесто претвара у укусно. Да ли ми, на крају крајева, имамо у себи нешто што можемо понудити другима.
На ово питање може и мора да одговори сваки за себе. Утисак је да већина од нас није стигла и није хтјела да обогати своје душе духовним богатством. То подразумијева сталан и јак напор, гажење по уској и трновитој стази која води у живот.
А ми се, обично, упућујемо широком стазом и табамо линијом мањег отпора. Па многи препусте да други мисле и измисле истине за њихове главе и правила за њихове животе; не труде се и не провјеравају оно што им се сервира. А када и наиђу тренуци самоиспитивања они импулсе истине гуше и затомљују у себи. Тако прођу кроз живот с непрозирном копреном преко очију.
Неки би да покрену вољу па да сазнају нешто од хришћанске науке. Али ни они не дозвољавају да та биљка вјере очврсне па да се разграна, расцвјета и донесе плодове. Они врше за себе некакав избор и одбир из Христове науке па им се ово свиђа, а оно не свиђа; ово прихватају, а оно одбијају. За све имају објашњење које им одговара. Себе и свој разум постављају за врхунске и посљедње критерије па као да Цркви чине част што се и они слажу са неким њеним ставовима. Умјесто да Цркву прихвате као мајку, они себе одређују њој за тутора.
И њихово интересовање за вјеру и Цркву обично не иде даље од врло скромног традиционално-обредног, осиромашеног и опагањеног. Мало сувог храстовог грања и лишћа, уочи Божића, уз пуно пића и печења, жито скувано у кући или купљено у посластичарници, а главно је да је богата софра и за њом сити и припити гости, и то би требало да буде слављење славе. И тим редом, да не набрајамо.
Да будемо искрени, и да се упитамо, колико нас завири у цркву о највећим нашим празницима; који од нас успију да слави и другим домаћим обичајима, на примјер, дају молитвени и богобојазни тон. Да ли смо ми вјенчани; да ли су нам дјеца крштена; знамо ли бар када је пост; окрећемо ли се који пут у току дана према икони на молитву и, на крају, да се упитамо јесмо ли и по чему смо хришћани?
Бојим се одговора. Зато је сасвим јасно колико нам је потребна друга и другачија, више духовна, оријентација, и колико је, заиста, крајње вријеме да сви скупа порадимо на нашем духовном препороду. Па да се ми прво излијечимо да бисмо могли лијечити друге; да се ми избистримо и ишчистимо да бисмо могли помоћи другима да то учине у себи; да се ми осолимо да бисмо били со којом се други соле; да ојачамо наше духовне свјетиљке да бисмо могли другима свијетлити.
Треба да се вратимо Христу, Његовој Цркви и науци и да усмјерење нађемо код отаца Цркве који су ту науку тако лијепо и прихватљиво образложили. И да слиједимо њихове примјере у духовним вјежбама на савлађивању трновитих и врлетних стаза вјере, које воде у живот вјечни, у који смо сви призвани. Амин.
Београд,
24. јул 1984.