Недавно сахранисмо смо једну Српкињу. Осим нашег појца, и мене, на сахрани, која је била прилично велика, није било више од троје Срба.
Безначајна нека особа, помислићете. Mожда сам и ја био у искушењу да тако мислим, све док, послије укопа, не одох у кућу једног од њених синова. Ту чух повијест о јунаку, којег имадосмо а о којем ништа не знадосмо.
Скратићу причу. Та жена, коју земном праху предадосмо, у својој 31. години, у напону животне снаге, остала је самохрана мајка своје петеро нејаке дјеце. Све своје снаге, сав свој живот и последњу трунку своје наде и радости уложила је била у њих. Бескрајно им се предала и жртвовала да би од њих створила петеро људи.
Тих људи, њене дјеце и мноштва њихових разгранатих фамилија, унучади, праунучади, нема међу нама, Србима, јер нас, Срба, није било међу њима када им је најпотребније било.
Но, то је други проблем и тема за себе.
Сазнавши за њен жртвени подвиг, поклонио сам се њеној жртви дубоко и ожалио је искрено.
Црква је у великој мјери упућена на љубав и доброту многих честитих жена, удовица, које су своје животе ставиле Цркви својој у службу. Упућеност Цркве на доброту благочестивих жена, невало ме је на мало дубље размишљање о женама, које послије скоро читавог вијека, проведеног са драгим човјеком, или, што је горе и теже, раније, на почетку заједничког живота, прије остварења снова и надања, остају, наједном, без свог животног сапутника, садруга и пријатеља и најчвршћег ослонца у животу. Поведен тим размишљањем, прошао сам, летимице кроз Свето писмо и задивио се над најљепшим узорима људске истрајности, жртвености и честитости.
Најљепше ријечи исказане у Светом писму за једног човјека, уопште, не односе се, вјерујте ми, на прваке људске и велможе него се односе на те жртвене, самохране, жене. Намеће ми се мисао да је наша усмена народна традиција преточила те светописамске узоре у ликове наших Јевросима мајки и других многих јетрвица, адамских кољена, које су самопрегором и поштењем надахњивале небројене генерације српских мајки. Немогуће је све те небројене ликове извести пред вас.
Свети Илија, прогањан од цара и моћника, не бјежи да заштиту тражи код других цара и силника него, вођен гласом Божијим, бјежи и скрива се код удовице Сарептске. (1. Цар. 17. глава)
Увремена гладна и тегобна, Пророк је затиче како, погрбљена сакупља дрвца и грање да би, јединцу свом и себи, зготовила задњи оброк па послије обоје од глади да умру. Кроз Пророка свога Господ је био погледао на доброту и честитост ове сиротице и свима им подарио хране да преживе.
Сјећате ли се сиромашне удровице која, са своје двије – али задње – лепте подари Богу више од свију богатих дарова пребогатих богаташа. Јер сви они ставише на дар Богу од сувишка свог, а она, од сиротиње своје, метну сву имовину своју што имаше. (Лк. 21, 4)
Свуда и на сваком свом кораку, Господ је узимао у заштиту честате жене, удовице. Свима је помагао на њихове молбе. Са некима је водио дуге разговоре кушајући њихову вјеру; са другим чак као да се и препирао прије но што би излио своју милост на њих. Наинској удовици, која сахрањиваше свога јединца сина, притрча сам, без позива и молбе, сина јој подиже из мртвих и дарова јој њено вољено дијете.
Удовиштво, ако тако могу да кажем, у раној Цркви, као да је било институција, слично, или, можда, чак и више од садашње установе кола српских сестара код нас. Свети апостол Павле даје упутства своме ученику, епископу Тимотеју, да не уписује међу удовице жене млађе од 60 година. (1. Тим. 5, 9) За пријем у то друштво и уважених жена Апостол, осим животне озбиљности, као што видјесмо, поставља и друге, врло строге, услове. Таква је морала бити честита, која је била жена једног мужа, освједочена у добрим дјелима. Ако је дјецу одгајала; ако је гостољубива била; ако је светима ноге прала; ако је невољнима помагала; ако је ишла за сваким добрим дјелом. (1. Тим. 5, 9, 10)
Таквим својим животом заслуживала је поштовање свеукупне Цркве, почевши од првих па до посљедњих. Њему, епископу, Апостол савјетује да удовице поштује, (1. Тим. 5, 3) али оно које су праве удовице. (1. Тим. 5, 3)
Ада не би било двојбе, које су то праве удовице, Апостол јасно разграничава и наглашава: права удовица и усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима ноћ и дан. (1. Тим. 5, 5) Удовице, достојне поштовања, морале су бити без мане. (1.Тим. 5, 7) Због тога Апостол наређује да се млађе удовице не примају, јер, када их страст одвоји од Христа, хоће да се удају. (1. Тим. 5, 11 ) ”Хоћу, дакле, да се млађе удовице удају, дјецу да рађају, кућу да куће, и никаква повода не дају противнику за нападање”. (1. Тим. 5, 14)
О својим честитим и поштовања достојним удовицама, стара Црква се предано бринула. Та брига Цркве изњедрила је установу ђакона црквених. Њихов је превасходни задатак био да служе око удовичких трпеза. (Дап. 6, 1-6) Свети апостол Павле моли вјерне да се брину о својим удовицама да се не оптерећује Црква, да би се она могла старати о правим удовицама, (1. Тим. 5, 16 ) дакле, о онима о којима се није имао ко бринути.
Ову бригу Хришћанска црква наслиједила је и преузела из старозавјетне јеврејске традиције. ”Кад жањеш љетину своју на њиви својој, ако заборавиш који сноп, не враћај се да га узмеш, нека га дошљаку, сироти и удовици, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих.” ( 5. Мојс. 24, 19 ) Исто је речено за маслине (5. Мојс. 24, 20) и за виограде. (5. Мојс. 24, 21) У старозавјетној Књизи о Рути читамо дирљиву повијест о Рути која, оставши удова, са својом свекрвом, исто удовицом, класје пабирчећи на Возовој њиви, среће Воза, газду, и везује и своју и свекрвину судбину са судбином овога човјека.
Жена сама, без свога мужа и заштите, била би препуштена на милост и немилост свакоме, да свако о њој свој суд даје и свакојако мишљење износи, али Бог то не дозвољава и такву узима у своју заштиту и суд о удовици преузима на се. За себе Господ каже да је он отац сиротама и судија удовицама. (Пс. 69, 5) Бог велики, силни и страшни даје правицу сироти и удовици. (5. Мојс. 10, 18) ”Остави сироте своје, ја ћу им живот сачувати, и удовице твоје нека се уздају у ме”, (Јер. 49,11) поручује Господ народу свом.
Ко насрне на самохрану жену, удовицу, насрнуо је на Господа. Ражалости ли ко удовицу у чему год, и повиче ли она Госпуду, чуће Господ вику њезину и ”запалиће се гњев мој и побићу вас мачем”, упозорава Господ, ”па ће ваше жене бити удовице а ваша дјеца сироте”. (2. Мојс. 22, 23-24) Тешко оима којима су удовице плијен и сироте грабеж. (Ис.1 0, 2 ) Господ наш Исус Христос ни на кога није био толико огорчен колико на оне који, градећи се пред свијетом чисти и честити, насрћу на незаштићене жене: ”Тешко вама књиxевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго, зато ћете већма бити осуђени.” (Мт. 23, 14)
Као хришћани, позвани смо да слиједимо традицију штићења и помагања сиротих и незаштићених. Господ нас зове да добро чинимо, правду тражимо, потлаченог исправљамо, штитимо сироте и удовице бранимо. (Ис. 1, 17) И да не заборавимо: побожност чиста и непорочна, и пред Богом и оцем јесте ова: посјећивати удовице и сироте у невољи њиховој. (Јак. 1, 27 ) И све то чинити чисто и честито, чувајући себе неопогањена од свијета. (Јак. 1, 27)