(2. Тим. 3, 12)
Јеванђелске приче и казивања које слушамо на светим Литургијама, доживљавамо као заокружене цјелине. Апостолска пак читања често нам се чине да су издвојена из неког ширег контекста и да им је, за наше боље разумијевање, потребан извјестан увод. То је случај и са Павловим исказом да је Тимотеј, ученик његов, којем је Посланица и упућена, за разлику од других – а видјећемо и којих – сљедовао Павловој „науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности, гоњењима, страдањима“, (2. Тим. 3, 10 – 11) која се апостолу Павлу догодише.
Одмах се намеће питање, који су ти, „други“, који су поштеђени свега тога што је светог апостола Павла и његовог ученика, владику Тимотеја, сналазило? „Али ово знај да ће у посљедње дане настати тешка времена – одговара свети Апостол. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима , неблагодарни, непобожни, безосјећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њене одрекли. (2. Тим. 3, 1 – 5)
То су, дакле, ти, који су одустали и отпали од страдалног пута којим су и апостол Павле и ученик његов, Тимотеј, ходили. Јер, „и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени, (2. Тим. 3, 12) подсјећа свети апостол Павле Тимотеја. Вели њему, и нама, свима, да је избор наш, лични. „Хоћеш да поштено живиш, цијену страдања мораш да платиш; не кукај и не жали се на Господа.“
”А ти стој у томе што си научио и што си се увјерио, знајући од кога си се научио, и што из дјетињства знаш Свештене списе који те могу уразумити за спасење кроз вјеру у Христа Исуса.“ (2. Тим. 3, 14 – 15)
Очигледно је да су страдања, која су сналазила светог Апостола и његовог ученика била општа и да је млади епископ Тимотеј, заиста, имао око себе „облак свједока“, (Јевр. 12, 1) хришћана, страдалника. Као што нас наш Владика, Његош, учи да „крст носити нама је суђено“, тако и апостол Павле подсјећа Тимотеја – а и нас са њим – да је страдање неминовно и хришћанима досуђено.
Апостол Павле упућује Тимотеја да се сјети судбине свих оних, прије њега, који су Закон Божији и вољу Његову за свог путовођу кроз живот узели.“Ти, још од дјетињства, знаш свештене списе који те могу умудрити на спасење.“ (2. Тим. 3, 15)
Јер, шта је друго Тимотеј у Светом писму могао наћи него ли све сама свједочанстав о мукама и страдању Божјих људи.
”Него човјек се рађа за невољу, као што искре из угљевља узлијећу увис“, (Јов, 5, 7) вели Јов Праведни.
Нама ове ријечи о страдању оних „који хоће да живе побожно у Христу Исусу“ (2. Тим. 3, 12) још увијек звуче прилично далеко и апстрактно; као да се не односе на нас. Нашим претходницима бивало је давано да испробају вјеру и трпљење своје. Ми смо, на своју срећу, или, несрећу, поштеђени ватрених проба и кушања. То значи да или нисмо оно што мислимо да јесмо – прави хришћани – или нас Господ, знајући крхкост нашу, оставља по страни.
Али ни ово не може до у вјечност трајати. Све што је у Светим писмом речено, или се збило или ће се збити. У свој тромости својој не можемо а да не увидимо да се и око нас, и наших судбина, нека опака мрежа зла плете. Још до прије неку годину уживали смо извјесну мјеру личне слободе. На папир, ма колико га било, нису се могли сви подаци о нама и нашим наравима ставити. Само „изабрани“ били су праћени и о њима подаци сабирани. Са овим чудом од чипова и компјутера сви смо, изгледа, „почаствовани“ пажњом оних који о нама знају што шта чега ни сами свјесни нисмо. Ко данас проба да промјени осигуравајућу компанију, да би, због неког саобраћајног удеса у којем се био нашао, избјегао њихово бесконачно глобљење, осјети се као птица у кавез бачена. О нама се, као што рекох, све више и више података купи и сабира; са нама и над нама се разни покуси врше, а све зарад даљег ограничавања наших слобода; дотле док се не збуде пророштво светог Јеванђелисте Јована о бројевима и жиговима које ће нам у чела и руке наше утискивати и преко којих ће нас, до у најскривеније кутке ове планете, пратити.
Но и ако смо, овдје и сада, ватрених проба и искушавања поштеђени, ако смо Христови, не бисмо смјели да се потпуно успавамо и да и на ово мало искушавања не одговоримо. Ако нас пред дивље звијери не изводе, и ако нас на крстове не разапињу, то не значи да ми немамо прилика да, зарад своје вјере, нешто потрпимо. У данашње вријеме, кад је, на примјер, свијест о хришћанском посту скоро потпуно изблиједила, акт је неке врсте храбрости и подвига, у ситуацији кад сви около мрсе и госте се, стати и рећи: „Ја сам православни хришћанин, пост је – хвала.
Колико таквих прилика пропустимо кад смо могли и друге, око нас, на размишљања подстаћи. У сличним ситуацијама истински Божји сљедбеници знали су стати и опстати. „Много је противника мојих и непријатеља мојих; али ја не одступам од откривења твојих,“ (Пс. 119, 157) вели пророк Давид.
Људски је невоља се бојати и од мука страховати. И много бољи од нас нису страху пред страдањем одољели. „Страх ме је од свих мука мојих“, (Јов, 9, 28) признаје страдални Јов. Али, како нас Свето писмо учи, муке и стрададања имају своје дубоко осмишљење; да нас кале и пречишћавају, и бољим чине. „Прије страдања својега лутах, а сад чувам ријеч твоју“, (Пс. 119, 67) признаје пророк Давид.
Страдања су и за то – како нас учи свети апостол Петар – да се вриједност наше вјере, „драгоцјенија од злата пропадљивога, но огњем испробанога, нађе на хвалу и част и славу, када се јави Исус Христос“. (1. Петр. 1, 7) Нашом мудроом, народном, речено: „На муци се познају јунаци“.
Свети апостол Петар нам даје одговор на питање страдања „на правди Бога“; кад неко, „ни крив ни дужан“, мукама буде подвргаван. „Јер то је благодат – вели он – ако неко подноси жалости по савјести, ради Бога, страдајући неправедно. Јер каква је похвала ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам примјер, да идете стопама његовим.“ (1. Петр. 2, 19 – 21)
На крају крајева, „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се окрити“. (Рим, 8, 18)
”А Бог сваке благодати, који вас позва у вјечну славу своју у Христу Исусу, нека вас он, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укријепи, утемељи. Њему слава и сила у вијекове вјекова. Амин.“ (1. Петр. 5, 10 – 11)