Шта нама Православље значи

Јн. 1, 43-51

У вријеме поста олакшани бар мало од наших “холестеричних брига”, склонији смо да преиспитујемо себе и свој живот. Смисао поста и јесте у томе да нас наведе да превреднујемо, или да другачије вреднујемо, ствари и појаве. Заглибљени до гуше, и преко ње, у бриге о животу, сакатимо управо тиме наш живот, загорчавамо га и скраћујемо.


Кад великопосних дана чујемо огласе и таламбасе о ловачким и другим вечерама, о „богатој трпези и одлично снабдевеном бару“ итд, ужаснем се и питам: Шта је, уопште, од наше вјере остало и шта, стварно, нама вјера значи.


Кад бих врлим Србима, на Чисту или Теодорову суботу, замашћеним ловачким паприкашима, рекао да се владају као непријатељи Крста Христова и да им је трбух њихов бог, (Флп. 3, 18-19) увриједили би се смртно. Али, без обзира на љутњу ситих и препитих, ми се морамо запитати, како да очекујемо милост од Бога када Га, као појединци, и читав народ, свакодневно, вријеђамо.


„Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“, вели једна наша богомољачка пјесма.


Отуђили смо се од Бога и Божијег закона. Колико до јуче, и сами знате и сјећате се тога, на Чисти понедељак све се у кући чистило, судови су се цијеђу прали и сланици су били извртани и прани да се у њима не би какве преостале масноће нашло. Постило се на води и причешћивало у недјељне дане и настављало се са постом иако су тешки пољски послови обављани па нам опет никада ништа није фалило.


Тамо гдје народ до црквеног реда држи, на Тодорову суботу послуживало се у цркви жито, као спомен на старе хришћане, из доба светог Теодора Тирона, који су, сви, колективно, јели скувану пшеницу да се не би упрљали намирницама са пијаца, које су незнабошци опоганили крвљу од својих жртава идолима. А сада, када приређујемо гурманлуке у ове страшне дане Часног поста, ништа нам од руке не иде нити ће нам икада ићи све док се Богу и закону његову не повратимо.


Живот је светиња, од Бога нам дата. “Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.” (Јов, 10, 9)


Свакако да се о животу брига повести мора. Нико не тражи од нас да се запустимо и, бесмисленим изнуравањем, убијамо, али нам исто тако нико није дао за право да га улудо трошимо и прекомјерностима уништавамо. Живот није сам себи циљ. Ако је људски вијек само у јелу и одијелу, онда је он, заиста, бесмислен. Земаљски наши дани дати су нам да бисмо их корисно утрошили.


Они су нам измјерени. (Јов, 14, 5) „Није ли човјек на војсци на земљи, а дани његови нијесу ли као дани надничарски“, (Јов, 7, 1) пита нас праведни Јов. „Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив“, (Пс. 39, 5) опомиње нас пророк Божији и пјесник, цар Давид.


Не морамо сами стално да пролазимо исту животну школу, коју су, хиљадама година прије нас, пролазили многи мудри људи. Нешто од општег искуства и вјековима скупљане мудрости морали бисмо усвојити за нас и мудро искористити. И данас, не сретох стара човјека да ми не рече да је живот „пара, која се за мало покаже, а потом је нестане.“ (Јак, 4, 14)


Послије Премудрог Соломона и његовог искуства, остало нам је мало да сумњамо и мало да сазнамо. Он се насумњао за све нас и пробао много штошта што ми не бисмо могли, све када би и хтјели. Читамо у Светом писму Старог завјета његову исповијест. Вели он: „Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле, и то бјеше таштина… Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи. Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде; начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех. Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи – вели он – пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких… И што год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу својему свакога весеља… Али кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.“ (Проп. 2, 1; 3-5;8;10-11)


Камо да смо паметни, да разумијемо све ово и гледамо на пошљедак свој. (5. Мојс. 29). Живот, проведен у јелу и весељу, свеједно пролети. „Као брзе лађе, као орао када лети на храну“, (Јов, 9, 26) како вели праведни Јов. „Године наше пролазе као глас. Дана година наших свега има до седамдесет а у јачега до осамдесет година: и сам је цвијет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлијећемо.“ (Пс. 90, 9-10)


И зато, није ли упутније окренути се суштини својој, ономе што је најдрагоцијеније у нама и што не пролази никада. Све љепоте пролазе, сва здравља се руше, све снаге слабе; једино душа остаје за увијек. По души смо оно што јесмо, а не по омоту у који је душа сабијена и скучена.


На оваква размишљаwа упућује нас вријеме поста. И ако се чак ни сада не можемо одвојити од угађања стомаку, када ћемо то моћи учинити? Када нас доктори на цјевчице ставе, онда може да буде касно за било каква преиспитивања.


Пазите на себе – опомиње нас Господ наш Исус Христос – да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“. (Лк. 21, 34)


„Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом“. (Еф. 5, 15-18)


Дани су зли, јер брзо пролете. Ми смо зато призвани у живот, из небића у биће, да га осмишљено проживимо. Са задатком смо, дакле, овдје, послије кога одлазимо Оцу свом небеском да рачуне за земаљске дане положимо.


Јела нас отрупљују и отупљују. Одвојимо се, бар у вријеме поста, од уобичајене свакодневице, испостимо тијело и нахранимо душу.


Окренимо се својој унутрашњости, размишљајмо о пролазности и дубљем смислу живота у свјетлу Божијег закона.


Вратимо се из „земље чужде“ Оцу нашем небеском да би нас примио и помиловао.