Само сам, у два-три маха, у задњих тридесет година, реаговао на медијске изазове. Схватио сам, на вријеме, мислим, да је то труд узалудан, јер медији постоје и дјелују по некој њиховој логици, о којој, сад, не бих словио.
Из истог разлога не врзмам се по којекаквим нашим новинама. Живот је, сам собом, довољно компликован и пун је брига и узнемирења. А наше, српске – Боже, колико ли су српске! – онеспокојавају и у тешку потиштеност гурају. Своје пријатеље који по нашим новинама вршљају, па се, послије, сикирају, упитам, зар немају довољно сикирације и без новина српских.
Међутим, редовно посјећујем патријаршијски сајт који уређује Информативна служба Српске цркве. То осјећам и као обавезу, јер треба да будем упознат шта се у мојој Цркви збива. Понекад наиђем на некога од својих старих пријатеља па се подсјетим на старе дане и времена прошла.
Врло често засметају ми правописне грешке које су на том сајту превише густе. Ријетко кад да видим текст којем не бих могао наћи крупнију замјерку. Прелазим преко тих грешака, рачунајући да људи, у журби, пишу и уредник/ци, у истој журби, то објављују. Вијест вриједи ако је свјежа.
У задње вријеме, и све чешће, нажалост, налијећем на том сајту на појаву која ме дубоко узнемирава. То је: труњење, мућење, иоли, боље рећи, тровање српског језика страним ријечима – туђицама.
Рекох, не реагујем на изазове медијске, али се, ите како, једим у себи. Али, прије неки мјеасец, реаговах. Бијаде неки извјештај о ”донаторској” некој вечери, о дарежљивим ”донаторима” и, на крају, позив на ”донирање”. На то ”донаторство” и ”донирање” ”пресавих табак” па замолих уредника да не ставља туђице тамо гдје ми, Богу хвала, имамо тако лијепе и, дугом употребом, освештане наше ријечи.
И сам, као што видите, употребљавам покоју страну ријеч, јер, колико год да мислим, не могу да изнађем одговарајући израз за енглеске ријечи: сајт, клонирање и неке друге.
Дај, Боже, да је уредник трепнуо над мојом молбом. Вјероватно је помислио: Ево још једног диносауруса језичког, маторог закерала и зановијетала који живи у неком прошлом добу.
Тако он/они наставише по старом, тј. по ”новом”.
Средином маја мјесеца, љета Господњега овога, Верско добротворно старатељство Српске цркве, преко патријаршијског сајта позива народ да помогне гладне и свој позив наслови: ”Донирајте за црквену кухињу”.
Колико год бих, кад бих могао, одазвао се сваком позиву да помогнем гладне, оваква обраћања на ”донирање” учине да ми крв узаври.
Пошто уредник/ци нису ”пет пара” дали на мој претходни вапај, сада, ево, јавно, позивам их и молим да обрате већу пажњу на чистоту јаднога језика српскога и да не дозвољавају коров туђица тамо гдје ми имамо своје, српске, ријечи. То, рогобатно: донирајте, замјенио бих нашим ријечима: помозите, приложите, дарујте, подарите итд. А за енглеско: donation, као именицу, посједујемо баш лијепе српске изразе, као: дар, дарак, прилог, поклон, подарење, и да не набрајам даље.
У своје вријеме, кад пристигох на ове просторе, смијуљио сам се у себи на ”србиш” – новостворени језик наших, махом, необразованих, људи. Гдје год су стигли, они су енглеске ријечи посрбљавали и то је постао њихов ”језички стандард”. О томе је доста писано и чини ми се да је на анализи те језичке појаве, овдје, урађена и једна докторска дисертација.
Сјећам се, требало је једном да пођемо у Торонто тадашњи предсједник црквене општине, гдје сам служио, и ја. На моје питање, којим колима да кренемо, његова супруга закључи да је ”кара” њеног мужа већа од моје те да је упутније да ”драјвамо” до Торонта с његовом ”каром”. То је било тада, а тога има и сада, и то ”карање” и ”драјвање” може човјеку да буде разумљиво за ово вријеме и ове просторе, али не може, и не смије, да буде прихватљиво ”донирање”, и остале језичке мутљавине, кад долазе из земље Србије, а нарочито не кад нам стижу из српске Патријаршије.
Овдје се ради о нужди и необразованости, а тамо, у земљи Србији, о пуком скоројевићству. За њих вели Милисав Маројевић: ”Беже од свога идентитета, јер су им дедови били овчари, козари и свињари, ал Енглези никад постати неће. Наши више нису; њихови никад бити неће”.
Не бих да словим много о значају језика за једну нацију. О томе је пуно, и препуно, говорено. Исти уредник/ци, 28. фебруара, ове године, објављује допис из Аустралије гдје се вели да ”православље и српски језик чувају нашу нацију”.
Паметном – довољно.
Са страхом и стријепњом гледамо на свјетска комешања. Постаје нам све јасније да ће ”свјетска сила”, ”супер сила”, силеџија, својим империјалистичким насртајима на јадне народе, изазвати неко велико зло. Ја им се супротставити не могу.
Наиван, као што видите, вјерујем да могу, и да морам, да се супротставим њиховом језичком имеперијализму.
Па зато, још једном, уредника/ке Информативне службе Српске цркве молим и преклињем да се оставе посла тројанских коња америчког језичког империјализма те да приложе – а не ”донирају” – своје доприносе – а не ”донације” – очувању јадног српског језика.
Свето писмо нам је узор језички. Патријаршијски веб-сајт би требало да нам буде мјерило језичке исправности.