Свети Јован

Свети Јован је највећи светац, икада од људи рођени. Он је собом спојио два доба људског трајања: јудејско и хришћанско. 

Наш га народ замишља онаквим каквим га Свето писмо приказује. Од свега што имађаше бијаде једна хаљина од камиље длаке и појас кожни око бедара његових, а сва му храна бијаху акриде и мед дивљи. (Мк. 1, 6)

 Го и бос – пустињак – чиме је он то постигао своју величину? А да је био велики и моћан, био је. Позадуго послије његова земног скончања остао је мора многима; страх и трепет, да се мртав причињавао силницима и, као мора, прогонио их. Кад Ирод, четверовласник – дакле, моћник коме је четвероструки појам власти у титулу ушао – чуо за Исуса, рече слугама својим: „То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса.“ (Мт. 14, 2)


 Знате ли зашто је Свети Јован, и мртав, био мора, страх и трепет овом четворовласном владару? Зато, браћо и сестре, што је он, го и бос, и  најпростијом хаљинком огрнут, имао одважности да Ироду, цару и владару, у очи скреше шта он смије а шта не смије радити. Моћнику око кога су сви пузили, и од страха кољенима клецали, Свети Јован се испријечио да му не дозволи да претешки гријех учини – да отме жену свога рођеног брата. Јован му, бритко, рече: „Не можеш ти њу имати.“ (Мт. 14, 4)

 Скверна и невјерна жена, Иродијада, дошла је главе Светом Јовану, али га није ни побиједила ни ућуткала. Мртав више им је сметао него што би им, жив, засметати могао. Плашили су га се толико да су га иза сваког грма очекивали.

 Свети Јован је највећи од жене рођени. А данас, у ово слабићко доба, он је већи горостас од свих висова. Ако икада, данас бисмо се њиме опоменути и опаметити могли. Слушамо, сада, гледамо и читамо које-куда како слабићи, којих смо на хиљаде имали, нељуди и никоговићи, продане душе српске, како, велим, прекрајају догађаје и сада се силе над оним брозоморним силником од којега, ваљда, ни праха више нема; па нама, обичним људима и сиротињи, причају како су се они залагали за ово или оно; како су тад и тад рекли нешто и приговорили; како су се, забога, борили и страдали. А ми их знамо, ми их се другачијих сјећамо, па нам се сва та, накнадна, парада храбрости смучи.


 И сад тек видимо, ако до сада нисмо, колико нас је нејуначних и слабих. Увјеравамо се да је, ипак, најбоље остати свој, па ако не већ и храбар, да свакоме „у брк“ скрешеш што мислиш, оно бар не учествујеш у нечему што ти твоја савјест не одобрава.

Наше су се ријечи излизале, изблиједиле и иступиле. Пуно нас има са девизом: „Добар дан, чаршијо, на све четир стране!“ Или, како неко, у шали, рече: „УКВД“ – „Удружење куда вјетар дува“. Ми имамо једну истину за себе, једни за Марка пред Марком, а трећу, и стоту, ако хоћете, за Марка пред Јанком. Бог наш, сама Истина, и Свети Јован, траже од нас само истину. „Нећу гледати ко је ко – вели се у Светом писму – и човјеку ћу говорити без ласкања.“ (Јов, 32, 21) А Праведни Јов, чије су ово ријечи, образлаже зашто неће ласкати и лагати: јер не умије – вели – јер би га одмах узео Творац његов. (Јов, 32, 22)


 Свака дволичност – оних који устима благосиљају а у срцима куну – (Пс. 62, 4) Богу је мрска. И свети псалмопјевац опомиње да ће Господ истријебити сва уста лажљива, језик величави. (Пс. 12, 3) Од нас, хришћана, који смо Христово име на себе узели, тражи се да Христовим примјером слиједимо. Свети апостол Павле узима Бога за свједока да он, и апостоли други, нигда из ласкања не говораху нити из узрока лакомства, нити тражећи од људи икакве славе. (2. Сол. 2, 5-6) Очекује се од нас да не само да сами не ласкамо него са таквима ни посла да немамо. „Не мијешај се с оним који разваљује уста.“ (ПрС. 20, 19) Уста која ласкају граде погибао, (ПрС. 26, 28) и ко ласка пријатељу свом разапиње мрежу ногама његовим“, (ПрС. 29, 5) вели се у Књизи истине, Светом писму. И поново: не само да гријех не чинимо него да будемо трезвени и сами да разлучујемо истину од лажи.

 Премудри Соломон, којему никаквог људског искуства недостајало није, даје врло јасан савјет како да препознамо истину од претворног ласкања: „Ударци од пријатеља истинити су, а цјелови ненавидникови лажни су.“ (ПрС. 27, 6) Заиста, није згорег ово мјерило на уму имати.

 Свети Јован нас опомиње да се вратимо Истини, да би нас Истина спасила.