Апостол Павле – лично

”Дајем вам на знање” Ове ријечи су узете из прве главе Посланице Галатима светог апостола Павла.


ПосланицаГалатима  је, иначе, једна од најличнијих Павлових посланица. “Видите како великим словима написах вам својом руком”, (Гал. 6, 11) вели им на крају ове своје Посланице. Толико је Апостол био побуђен на писање да није чекао, као што је уобичајено чинио, писара него он писа, лично, својом руком. А ово: “великим словима”, односи се на болест Апостолову, која га је била снашла – нека врста инфекције очију. Јер кад се свети Апостол жали и прекоријева непостојане Галате, он им рече да су, у своје вријеме, били спремни да очи своје изваде и њему их дају (Гал. 4, 15) а сад, ето, одвраћају се од јеванђеља које им је објавио.


Ова Посланица јединствена је и по томе што није упућена хришћанима једног града, Коринта, Солуна, Рима, на примјер него је намијењена хришћанима читаве једне области – Галатије.


У Дјелима апостолским срећемо се с галатијским хришћанима и нехришћанима и ту пратимо заиста узбудљива догађања која се светом апостолу Павлу и његовим пратиоцима збише у галатијским крајевима. Само то да издвојимо да је у Листри апостол Павле, прво, био обожаван па, на крају, каменован и, као мртав, избачен изван зидина тога града. (Дап. 14. глава)


Ко су Галати? То су преци оних народа које данас знамо као Енглезе, Ирце, Французе. Свети апостол их карактерише као “неразумне” (Гал. 3, 1) и превртљиве.Та њихова превртљивост је и разлог зашто им се он обраћа. Осјећа се да је свети апостол Павле љут на њих. Јер тек што их је, након толико мука и страдања својих, Христу привео и пошао, даље, да и друге Господу обраћа, њима дођоше други, лажни учитељи, да их од Павла и његовог јеванђеља одвраћају.


Кад прочитате и друге Павлове посланице можете доћи до закључка, заједничког мјеста, што бисмо рекли, да тек што свети Апостол у извјесном мјесту буде и некакве резултате постигне, и кад даље пође, одмах за њим ето рушитеља, лажних учитеља, да по посијаном житу свој коров сију, вјерне од вјере одвраћају. То је и овдје случај. “Чудим се – пише им свети Апостол – да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово.” (Гал. 1, 6-7)


Прво на што ови, изврнитељи јеванђеља Христовог, насрнуше, било је апостолство Павлово. “Ко је тај Павле; није он апостол прави нит’ је његово јеванђеље право јеванђеље”, говорили су. Подсјећали су хришћане галатијске на Павлову прошлост, да је био гонитељ Цркве Христове и да је његово обраћање прилично сумњиво. “Он Христа ни видео није а камо ли с њим био.”


Хришћанима Галатије ово је могао да буде прилично примјемчив аргумент. Јер видимо, кад се апостоли сабраше да мјесто отпалог Јуде попуне и да Епископство његове другом дарују, они овако рекоше: “Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да буде с нама свједок његовог васкрсења један од ових”, (Дап. 1, 21-22) и тд.


И тачно, апостол Павле није ходио с Христом, није Га, док је Господ у тијелу био, пратио али он је Господа видео и, директно, из руку Господњих своје апостолство примио. Апостола Павла сами је Господ у апостолски чин уздигао. Господ га је рукоположио. На путу за Дамаск, куда је Савле, “још дишући пријетњом и убиством на ученике Господње” (Дап. 9, 1) био пошао “да ако кога нађе који је од овога Пута, људе и жене, свезане доведе у Јерусалим”, (Дап. 9, 2) он видје Господа свога, од виђења ослијепи да би, за сва времена, прогледао правим и неварљивим видом. Три пуне године (Гал. 1, 18) трајала је Павлова припрема за апостолску службу и, опет, Господ је том припремом руководио. “Јер ја примих од Господа што вам предадох”, (1. Кор. 11, 23) свједочи он себе пред хришћанима коринтским.


А овом приликом, без уобичајеног увода, поздрава и похвала, одмах, како бисмо рекли, прелази на ствар и првом реченицом своје Посланице поручује Галатима: “Павле, апостол не од људи ни преко човјека него кроз Исуса Христа и Бога и Оца”. (Гал. 1, 1) Амин. “Ја сам апостол; то је чињеница, свиђало се то коме или се не свиђало. Није ми потребна потврда људи јер ме је сами Бог потврдио. “А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом да објави Сина својега у мени, да га благовјестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви”, (Гал. 1, 15 – 16) вели он.


Па даље, он инсистира на својој апостолској независности. Након три године, проведених у припреми за апостолство, прије своје мисије, он никоме није ишао по благослов, овлашћење или мишљење него је само с Петром био око двије недјеље а другога од апостола не видје осим Јакова, брата Господњег. (Гал. 1, 16-19) “А односно них који су сматрани да су нешто, ма ко они негда били – каже он – ја не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не дадоше.” (Гал. 2, 6) Чак шта више, кад се он с Петром око питања старозавјетних обичаја сукобио, он се Петру, који је сматран стубом, (Гал. 2, 11) супротставио у лице, јер Петар “бјеше за осуду” (Гал. 2, 11) и шта се десило – Петар се повукао. Треба ли бољег доказа Павлове равноправности са дванаесторицом великих апостола? Ако Галатима ни то није довољно, он их, на крају, подсјећа да је њему, од стране оних који су сматрани стубовима, Јакова, Петра и Јована, дата “десница заједништва”. (Гал. 2, 9)


Ако је Павле апостол прави, онда је и јевађеље, које он благовјести, право јеванђеље и аутентично. И, опет, без увијања и околишења, саопштава Галатима: “Дајем вам на знање, браћо, да јеванђеље, које сам вам благовијестио, није од човјека; нити га примих од човјека, нити научих, него откровењем Исуса Христа.” (Гал. 1, 11-12) И, заиста, апостоли, који су били с Христом, морали су бити задивљени Павловом уроњеношћу у живот најраније Цркве. Он је знао најситније детаље, скривене од очију свијета, детаље које је могао знати само онај ко их проживио. Значи, само му је Господ могао објавити и њега у најскривеније тајне увести. “Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус, оне ноћи, кад бјеше предан , узе хљеб, и, захваливши, преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје”… (1. Кор. 11, 23-25)


Шта замјера свети Апостол хришћанима Галатије; у чему је неспоразум између њих и њега? “Чудим се да се од Онога, који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље”, (Гал. 1, 6) пише им. Па им вели: “Ако вам ми или анђео с неба јави јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде.” (Гал. 1, 8) Непосредно послије овога, по други пут, дословно, своју клетву понавља. “Као што смо већ рекли, и сад опет велим: ако вам неко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде.” (Гал. 1, 9)


Какво је то друго, друкчије, “изврнуто”, јеванђеље? (Гал. 1, 7) Био је Апостол дуго с њима, учио их и у вјери Христовој утврђивао, да су благодаћу спасени, да је минуло вријеме старозавјетних обреда и обичаја; да су они, као хришћани, ослобођени окова закона Мојсијевог. “Христос нас је искупио од проклетства закона.” (Гал. 3, 13) “Синови сте Божји вјером у Христа Исуса” (Гал. 3, 26) учио их је. Храбрио их да су на слободу позвани. (Гал. 5, 13)


Али, шта вриједи кад се међу њих увукоше лажна браћа да уходе слободу њихову, (Гал. 2, 4) да их, поново, у јарам ропства ухвате. (Гал. 5, 1) У суштини, радило се о покушају лажне браће да Христа потисну и на његово мјесто Мојсија поставе. Отуда нам је јасно Павлово ограђивање да њихово, друго, јеванђеље није друго него изврнуто. Наиме, вели им: “Ни ја нисам против Мојсија и закона Божјег, њему даног, али сам за то да се зна ко је главни, ко је остварење и отјелотворење закона Мојсијевог и свих очекивања пророчких.” То је Господ Исус Христос. На слободу сте позвани (Гал. 5, 13) и молим вас, стојте у слободи којом вас Христос ослободи и “не дајите се опет у јарам ропства ухватити”. (Гал. 5, 1)


Подстичем вас да прочитатеи друге Павлове посланице, упознате се сњим и заволите гакао што сам га ја заволио.