Отријезните се као што треба (1. Кор. 15, 34)

Вјерујте, нама, свештеницима Бога Вишњега (Јевр. 7, 1) није лако. Вјечито морамо против струјања, насупрот вјетру и уз матицу бродити


На примјер: овдје, на Западу, предбожићња сулуда потрошачка грозница. Већ је прихваћено, и на томе се здушно ради, да то што се збива никакве везе са Богом и Божићем нема. А у земљи Србији у пуном замаху је таламбасање о ”лудој ноћи”, дочеку ”Нове”. Као да је јадни човјек у моћи ту, ”нову” годину, дочекати или је не дочекати. Ако јој дочек не приреде она неће моћи стићи; вријеме ће стати па човјек неће знати куд ће и шта ће с њим


Осиромашена и унесрећена земља. Вође народа, пониженог, не дозвољавају алтернативу њиховој европској залуђености и хоће да увјере народ да ће се, ствари, саме од себе, преокренути набоље само да се, већ једном, до те Европе некако допузи. Према многим, немилосрдним, показатељима, и врапцима на грани је јасно да се одавно закуцало на врата ”трећег свијета”. Африка нам не гине. И у таквој ситуацији, нађу се средства за које какве глупости и непочинства, sin

параде и маскараде, па и за пиротехничке које какве сваштарије и бљештава свјетла да се ”луда ноћ”, како мисле да ваља и доликује, дочека


Стицајем околности, недавно смо пратили ход по мукама једне наше рођаке кад се, по београдским амбулантама и болницама, пребијала од ”немила до недрага”. Несташица свега и свачега


Насупрот општој залуђености, ми, свештеници, морамо да опомињемо и позивамо на трезвеност


Нико није, и не би требало да буде, против радости и повременог весеља, кад би за весеље разлога било. И то, с мјером и укусом


Наше поимање времена је релативно. Ток времена, и његово заустављање – које се, неумитно, приближава – Господ Бог је задржао у својој власти. Жарко Лаушевић нам је, недавно, показао да дан може да буде дужи од године


Ми, Срби, стварно смо ”чудо свијета”, на много начина. Јединствени смо, да не кажем, располућени, и још горе, шизофрени, са слављењем двије нове године. Не иде ми ”под капу” дочекивање и слављење, такозване, ”српске нове године”, а да не говоримо о лудирању и лумперају поводом прве која стиже, ”календарске”. Јер ова, календарска, пада непосредно пред наш, православни Божић, у вријеме Црквом одређеног поста. И умјесто да се потрудимо да, колико год можемо, достојно дочекамо Господа Бога нашег, који се нас ради оваплоћава и као мали Бог, Божић, силази међу нас, грешну дјецу своју, да за нас буде вријеђан, пљуван и на крст разапет, ми се препуштамо, хришћанима непримјереним, лумперајима и баханалијама. Лијепо нам се каже да је ”божићни пост установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела, могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег.” (Веб-сајт СПЦ


С постом или без њега, има ли мјеста нашем новогодишњем лудирању? Да ли ико од пијаних и задриглих ”новогодишњака” да помисли да сваким својим дочекивањима ”лудих ноћи” и они отпијају својој ништавности и пролазности. Вели Ава Доротеј:”Ми често заборављамо Бога и час наше смрти, а требало би да знамо: одавно већ расте оно дрвеће од кога ће бити начињен наш сандук.” Ако не би сјећање на своју смрт забацивали иза леђа својих, вјерујем да би им залогај прасетине масне у грлу застао и да би се од ракије љуте добро загрцнули


Били они свјесни или, како се чине, бесвјесни, вријеме је немилосрдно. Са сваким откуцајем својим казаљка нас опомиње да се наши земаљски дани немилосрдно круне. Не знамо када – а може сваког тренутка да се деси – смрт да нас по рамену куцне и леденом својом руком у гроб поведе. ”Јер шта је живот ваш – пита нас свети апостол Јаков. Он је пара која се за мало покаже а потом је нестане.” (Јк. 4, 14) Људски живот није, и не би требало да ишта друго буде но припрема за тај судбоносни тренутак


Сјећам се велико-схимника пећког, оца Дионисија. Он је зналачки урамљивао иконе. На сваку урамљену икону исписивао је: ”Време лети – вечност се приближава.” Са том мудрошћу дочекивао је све са којима се руковао и са том мудрошћу их од себе испраћао


Свако ко се бар једном у животу наднио над тамном раком, и некога свог у црну земљу испратио, требало би да зна и да то знање прихвати, да смо ”ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сан”. (Јов. 8, 9) Са сетом се, сада, опомињем људи и пријатеља које сам, прије 365 дана, бројао у живе, а сада их црна земља покрива. Неко ће се идуће године, у ово вријеме, присјећати понекога од нас, јучерашњих


Знајући то, мислећем човјеку премало разлога за лудирање има. ”Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа. Ево, с педи дао си ми дане, и вијек је мој ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив.” (Пс. 39, 4-6)  ”Дани су човјечији као трава, као цвијет у пољу, тако цвјета, говори нам мудри цар Давид. Дуне вјетар на њ, и нестане га, нити ће га више познати мјесто његово.” (Пс. 103, 15-16) И зато требало би да добро пазимо како живимо, ”не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.


Због тога не будите неразумни – опомиње нас апостол Павле – него схватите шта је воља Господња.” (Еф. 5, 15-17


Отуда, како нас учи Премудри Соломон, жалост може да буде боља од радости, ”јер кад је лице невесело, срце постаје боље”. (Проп. 7, 3) Апостол Павле тако лијепо појашњава мисао овог старозавјетног мудраца, кад вели: ”Јер жалост, која је по Богу, доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје.” (2. Кор. 7, 10


Новогодишње лумповање и баханалије – познато је – незнабожачки, пагански је обичај. ”Нова година води порекло од бројних паганских обичаја древног Рима. Празник, посвећен Богу Јанусу славио се 1. јануара. И само име овог месеца потиче од његовог имена.” (Веб-сајт: Све у причама бива)


И као што је апостол, позивајући се на старозавјетног пророка, опомињао хришћане свог времена, позива и нас да се издвојимо из незнабожачких обичаја и да се не дотичемо нечистог. ”Доста је – вели свети апостол Петар – ”што смо прошавше вријеме живота провели по вољи назнабожачкој, живећи у нечистотама, у сластима, у пијењу и богомрским незнабоштвима.” (1. Пт. 4, 2-3


Ако смо изгубили слух за старозавјетне мудраце и Христове апостоле, и ако нам је преко главе поповских нагваждања, легендарни Рој Кларк, којем је било дато, као ријетко коме, да живот пије у великим гутљајима, отријежњен, закаснио са отјежњењем, опомиње нас да на вријеме тријезнимо и трезвенимо.  Вели он:

”Јуче кад био сам млад живот је имао сладак укус као киша на мом језику.

Задиркивао сам живот као да је нека глупа игра на начин као што ноћни поветарац задиркује пламен свеће

Хиљаде снова које сам сањао и све сјајне ствари које сам планирао увек сам градио, нажалост, на разводњеном и живом песку.

Живео сам ноћу, избегавајући светлост дана и тек сад видим како су године прошле.

Јуче, када био сам млад, толико срећних песама толико разузданих задовољстава чекало је на мене и толико боли су моје заслепљене очи одбијале видети.

Тада сам тако брзо бежао од тога а младост је на крају прошла. Никад нисам престао размишљати чему, заправо, служи живот и сваки разговор, којег се сад сећам, тицао се само мене и ничега другог.

Јуче је месец био плав, сваки луди дан доносио је нешто ново. Користио сам своје чаробне године као да су биле чаробни штапић и никад нисам видео ту узалудност и празнину изнад тога.

Љубавну игру коју сам играо с бахатошћу и поносом и сваки пламен који сам упалио пребрзо, пребрзо је умро; пријатеље које сам створио сви су некако нестали само сам ја остао на позорници да завршим комад.

Постоји толико песама у мени које неће бити испеване. Осећам горки укус

суза на мом језику. Дошло је време да платим за јуче кад био сам млад.” (Све у причама бива)


Својим загњуривањем у главоболне лумперајке нећемо ништа ријешити нити неодложно одложити. Хтјели-не-хтјели прихватити, ”Господ је близу”. (Флп. 4, 5) И ако не можемо вријеме успорити, ни одлазак са овог свијета одложити, онда смјењивање дана и година Господњих треба да нас подстакне на такво бројање дана ”да бисмо стекли срце мудро.” (Пс. 90, 12


”Ако желиш да имаш користи од почетка године, месеца, дана –  савјетује нас свети Јован Златоусти – онда поступај овако: заблагодари Богу што те сачувао до тог дана, смири се у срцу, погледај време свог живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, године се завршавају, велики део свог пута већ смо прешли, и шта смо добро урадили


Зар ћемо одавде отићи без ичега, без икакве добродетељи? Суд је пред вратима, остатак живота примиче се старости. Овако размишљај на почетку нових месеци, овога се сећај кад се смењују године, мисли на будући дан, да ти време не прође узалуд.” (Све у причама бива)