Када славимо Светог Саву треба да отворимо свој духовни вид и слух за поруке које нам он упућује. Савине поруке важне су за нас, данас, као што су биле животно важне за наше далеке претходнике, којима их је он неуморно у душе утискивао
Јер цијели свој земни живот, сваки трептај своје душе, Свети Сава је жртвовао своме роду. Својом жртвеном љубављу, самопрегорним и истрајним радом, Свети Сава „приведе Господу нов народ“. (Доментијан) „Сав живот његов бијаше пост“, вели Теодосије, и према поукама које ишчитавамо из његових дјела, видимо да му са нама, Србима, заиста, није било лако. „Сам пропутова по цијелој земљи народа свога, све утврђиваше учењем о вери.“ (Теодосије) „Нема ни једне српске области у којој нема предања и легенди о Савиној активности. Савин извор, Савина стопа или дгуги сличан топоним са Савиним именом могу да се сретну у сваком српском крају.“ (Д. Кашић
Свети Сава је утемељио нашу нацију и све док се живјело и радило на тим темељима и у оквирима њиме одређеним, српски народ је напредовао и узрастао до висина никад више досегнутих
Камен крајеугаони и стожер Савине грађевине је света православна вјера. То и ништа друго. Тај свети појам најчешће се медоточно изливао из његових светачких уста. „Подобећи се Владики своме Христу, који је украсио небо звијездама, по истом чину Он украси своје отачаство сваком добром вјером и светим црквама поља и удоља и брда, а гдје не стиже створити цркве, ту постави крст, да се на сваком мјесту прославља име Божје.“ (Доментијан
Свети Сава нас је христијанизовао, Христом окадио, и увео у ред културних народа. Христом нам је отворио наш духовни вид за сазнање и доживљавање свега истински лијепог и племенитог. Он нас је научио побожности показавши нам собом истинске узоре врлине
Свети Сава је био стварни испосник и молитвеник. Ријекама суза крилатио је своје свете молитве. (Доментијан) За њега очевидац свједочи да у својој келији, мучалници, свети поживе по подобију древних првих светих отаца, са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдјењем, обноћним стајањем, лишивши се сваког тјелесног утјешења, у пошћењу и сузама сатворивши сву силу своју, сав свој живот живећи по анђелском подобију подобећи се као бестјелесним силама. (Доментијан) Ходио је земљом, „онебесивши се душом светом.“ (Доментијан
Уза све то, Свети Сава никада није губио везу са чврстим тлом, којим је ходио. Он је био у стању да душу своју положи за ближње своје, (Јн. 15, 13) да надиђе себе и своју жеђ за спасењем и да сву своју снагу и умијеће стави у службу конкретних потреба свога народа. Мучалницу своју никад није могао прежалити. У једном маху, када су тегобе превршиле његову преогромну мјеру трпљења, отргао се свега, вратио се, накратко, у своје тиховање, допунио своје духовне резервоаре и потом се, оснажен, вратио тегобама просвјећивања и духовног вођења свога рода. Он је „успијевао и цвјетао добрим дјелима и изванредним подвизима, никада не заборављајући обичне службе“ , вели за њега Доментијан
Све што је чинио Свети Сава није имало за циљ само материјални бољитак српског народа. Савин програм је далеко шири од тога. Ходио је врлетним стазама свога отачаства, јачао и снажио српску државу са крајњим циљем који се није завршавао ни извршавао на земљи. Он „не преста учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем … и водећи ка богољубљу, и одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све умјестити у царство небеско.“ (Доментијан) Још за живота украсили су га његови савременици ваљда најљепшим и најкристалнијим описом, казавши за њега да је зeмаљски човјек а небески анђео. И када се борио и изборио за самосталност Српске цркве и државе, чинио је то у чврстој вјери да тиме остварује услове за свенародно просвећење у Богу и спасење, подразумијевајући да се то лакше постиже са једноплеменим духовним и државним вођама
Све што је чинио, чино је с Богом и свој народ на такво је дјело подстицао. Ако, уздајући се у Бога, чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас, говорио је. Бог је почетак и свршетак Савине проповиједи, Алфа и Омега његовог дјеловања. Позивао је сву дјецу отачаства свога да се сви усрдно подигну по стазама духовних заповијести, „свагда приљежно молећи Господа Бога свога. Јер то је прво и посљедње дјело: непрестална и Богу угодна мољења и молитве ка Богу, ходећи непорочно у Његовим светим заповијестима, и држећи предања Његових светих апостола, и не одлучујући се од црквеног скупа.“ (Доментијан
Од свог народа тражио је комплетан преображај, израстање у нове људе, по Христовој мјери и захтјеву. „Јер није могуће не одлучивши се од зла научити се доброме, вели он, као што и није лако на восак ставити друга писмена ако се прва не избришу. “ (Теодосије) Попут Светог Јована – усуђујем се да кажем – и Христа Господа, који су своју мисију почели позивом на покајање, и он „стајаше посред народа, и свима вапијаше: Покајте се!“ (Теодосије
Ни на што Светитељ не бијаше осјетљивији но на питање свјете вјере православне. Вјеру је стављао изнад свих вриједности и свих политичких и прагматичних интереса. Кад његов брат, Стефан Првовјенчани, поче да застрањује на западну страну, не могавши га уразумити, Свети га напусти и препусти свем злу које је на њега имало доћи. У то вријеме раскол цркви тек што се био случио и јаз још увијек не бијаде тако дубок као што ће га вријеме продубити. Свети Сава никад у питању вјере није чинио компромисе. Брату се вратио тек онда када се овај одрекао својих заблуда и када га је скрушено замолио за опроштај
На темељима чврсте вјере источне и његов отац, Стефан Немања, утврдио је јединство српских племена под својом влашћу. Напуштајући престо, свјестан свога дјела, Стефан Немања, потоњи скрушени монах, на сабору свога отачаства, јасно ставља до знања насљедницима у чему је величина његовог успјеха. „Спасли смо се уздајући се не на лук или мишице, вели(м) него вјером у Оца и Сина Светога Духа утврђивани, и силом Крста укрепљивани, непријатеље наше обарасмо.“ (Теодосије) Ту вјеру Немања оставља свом роду у аманет.“ И сада свакога од вас молим и свједочим вам: вјеру у свету и једнодушну и нераздјељиву Тројицу, којом се у крштењу просвјетисмо, да сачувате непомјешану с јересима, које од нас изгнасмо.“ (Теодосије
Немања је био немилосрдан према јеретицима, знајући да су они црви који би брзо нагризли стуб јединства његове државе. Ни Свети Сава није био милосрднији према њима. Он, „ходећи по цијелој земљи свога отачства апостолски проповиједаше јеванђеље; … предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоименитих људи отачаство своје украшаваше … а јереси разараше.“ (Теодосије) „Овај преосвећени огњем божанственим попали безаконе јеретике по своме отачаству, и српом духовним пожеже, и сваку добру вјеру насади у своме отачаству. “ Избрисавши њихова писмена, могао је нова утиснути у восак народне душе
Одајући му хвалу, пјева му Теодосије: „Земље народа својег православљем просветио јеси, и прогнавши вукове јереси, храмове бесовске порушив, цркве Богу подигао јеси.
Ишао је Свети Сава широм вољене земље и многима на праг, у поља, и свуда стизао, али је знао снагом своје владичанске власти да „заповиједи … да се сазове велики сабор, да дођу велики игумани и часни чрнци, попови и ђакони, и сав народ христоименитих људи на објављење свете истините Христове вјере, на проклињање безбожних јеретика и свију који не исповиједају Христа истинитог Бога нашег.“ (Доментијан
Није се светац колебао, није увијао. Био је одређен и кристално јасан. ”И ово прво молим вас, браћо и сестре, сву нашу наду положивши на Бога, прво држимо се праве вјере његове. На овом основу свете вјере треба нам … добра дјела изграђивати. Јер нити је тачност живота без праве вјере ка Богу посвећене успјешна, нити нас право исповиједање без добрих дјела може представити Господу; но треба обоје да бива, да савршени буде Божји човјек, а не да нам живот храмље по недостатку.“ (Доментијан) „Вјеру чисту и молитву честу“, препоручивао је. И није дозволио никакво двоумљење ни мудровање. „Јер учење духовно није игра нити безумље мисли човјечијих, но света вјера проповиједана. Ако ово сачувате, бићете брањени Богом у вијекове.“ (Доментијан) – аманет је његов.