Свето јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гњева и злобе мало разума остане. И човјек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете.
Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.
Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.
Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност.
Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)
Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.
„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.
Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.
„Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)
Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини.
Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.
То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)
Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)