Нама, тобожњим, хришћанима свашта раде; вријеђају са свих страна, боцкају нас, чепају, гурају, шамарају; провјеравају мјеру наше огуглалости и равнодушности. А ми, сном дубоким, тврђим од медвјеђег, спавамо; умртвљени до непостојања
Прије неки дан ходам градом у којем, у задње вријеме, круним и ситним дане што ми их је од живота преостало. Настојим да додам који грам окретности и одузмем, ако је могуће, коју трунку од вишка што сам наслагао. Па сам себи, кобајаги, наметнуо мало оштрији корак. Наједном, застао сам, заиста, као укопан. Нога, којом је требало да крочим на улични, пластични, сливник, остаде да виси у ваздуху, па сам се закопао, цупкајући. Пластични улични тепих – не знам како да то назовем – који повезује и премошћава пјешачку стазу са улицом, био је сав у крстовима. Крст до крста. И не они, протестантски, изобличени, кривудави, и којекакви, крстови, него баш лијепо крстови; да сумње нема
Демон, коаутор тог дизајна, тачно зна шта хоће, и што је хтио, постигао је у пуној мјери: газе мирно и безобзирно људи по крсту Христовом, светом знаку нас, вајних, хришћана; газе тај свети знак и табају људи, али и животиње. Људи безсвјестно, а животиње несвјестно. Свакако се и неки кер ту заустави, да своју територију обиљежи
Ходећи том улицом, знам да сам прешао преко неколико тих тепиха, сливника. Овај, пред којим сам застао, био је нов, тек постављен. Прође ми свијешћу да сам газио и по затамњелим, поцрњелим али и новијим тим сливницима. Вратио сам се до стана и и поновио ход, пажљиво мотрећи куда ходим и на што газим. Тачно, улица нагета према мору, кише су овдје честе, у прољеће монсунске, и потребни су ти сливници да се бујице преко њих ваљају а не подривају плочнике. Што сам помислио, то се обистинило: било је тих сливника одвајкада; газили су по њима људи и жицвотиње, и својатали их керови, али није било крстова. Крстови су одскора. Сливници су, и прије, одлично одговарали својој намјени; крстови су из неких других разлога додати. Непомјаник, неуморан у својој злоби, удара нам чврге, па се смијуљи. Вели нам: Вама, тобожњим, хришћанима, могу да радим што хоћу; ви сте обамрли. Понестаје ми идеја како више да вас уједем. Досадно ми с вама
Колико пута, кад год сам се с безобралуцима ове врсте сретао, падало ми је на ум, да има толико других декоративних облика. Давидова звијезда, на примјер, можда је визуелно атрактивнија од крста. А ни полумјесецу ништа не фали. А дизајнери никако да њима свој умјетнички труд да посвете. Не, бато, подсјетили су их, које какви и које куда, које су границе њихових умјетничких слобода.
Овај безобразлук са гажењем крста Христовог заболио ме је искрено. Покренуо ме је да из својих сјећања пребирам гдје сам све крст Христов, понижен, гледао; запрепастио сам се колико тог безобразлука има. Да и вас подсјетим: Да ли сте обратили пажњу на пластичне мале простираче за каде? Постављају се да се човјек не би оклизнуо. И они су, намјерно, а безпотребно, крстовима ишарани.
Толико пута сам морао да ходим по ходничким теписима зграда у мојој некадашњој парохији. Хтио-не-хтио, газио сам по крстовима, у тепихе уткане; летјети нисам могао.
Идући за својом, мучном, мишљу, а с поводом, сјетих се да сам негдје у писоарима клозета видио пластичне подметаче са уцртаним крстовима на њима. На улицама керови крст да безчасте, а у нужницима људи по њима да мокре. Да се осигурам и, не дај, Боже, кажем нешто што није тачно, пођем на интернет да видим шта се на тржишту од тих ствари нуди. Сад не могун жив да останем кад интернет отворим. Шта год на интернету да радим, слике клозетске извиру из свих ћошкова екрана. Нема простора да изложим слике свих тих безобразлука. Лијепо се види: писоарски подметач, на који људи стају, док се олакшавају, сам крстовима испреплетен
Поред нас пролазе људи, жене и дјеца, видно биљежени знацима и симболима њихове вјере. Препознаћете их по томе како се облаче, шта на главама носе, којим чудом лица закриљују, по начину како се брију и шишају. Каква год да им је вјера, и што год ми о тим вјерама мислили, они своје вјере проносе и поносно свједоче. Љетно сунце пржи, она сва у црно замотана; ни очи јој се не виде. А наше, ”просвијећене”, ”еманциповане”, немају више шта да скину. И оно мало текстилчића што је на њима преостало, виише открива но што покрива. Па се опет зноје, хукћу, бришу и уздишу. На на плажама се згражавају кад оне, друге, забрађене и умотане, и тако обучене, у воду загазе.
Сад, кад сам се овој теми вратио, сјећам се, нелагодно: и мени је много изазова промицало а да на них, нажалост, нисам реаговао. Незгодно ми било, другима сам то препуштао. А ови, гдје год у свијету да се неко дрзне да у њихову вјеру такне, ко стршљени се узнемире и прича свјетска постану.
Не оправдавам њихова средства, али ме посрами њихова одлучност.
Ми, хришћани, ако негдје глас и дигнемо, он без икаквог одјека остаје.
На примјер: у Торонту, двојица момака покренули ланац посластичарница и назвали га: ”Слатки Исус.” Гледао сам њухове рекламе; благо речено: скарадне су и проблематичне. На једној од њих, дјевојчици насадили фризуру зреле плавуше; дјетету избили два зуба и тако добили ђавољи знак којим се демонизирани поздрављају, а низ брадицу тече као крв црвенило. Све указује одакле долазе и куда стреме и ко иза њих стоји.
Господ наш, којег тако бјесомучлно и тврдоврато вријеђају, Бог нас хришћана, вели нама, да смо ми, хришћани, со земљи и свјетлост свијету. ”Ако со обљутави, чиме ће се осолити? – пита нас. Она већ неће бити ни за што осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт. 5, 13-14) Газе ли нас, газе. Је ли нам потребна јаснија осуда наше хладноће и немарности
На грчком појмови: свједок и мученик, изједначени су. Први свједок Васкрслог Господа, који је то свједочење крвљу својм и животом платио, јесте свети Првомученик Стефан. Овим нам се казује, да свједочење спремност на мучеништво подразумијева. Далеко смо и предалеко од тога, али, бар, у стварима, које су нам, нажалост, постале ”обичне” и стварима свакодневним, макар мало достојанства хришћанског искажемо. Јесмо ли хришћани или, признајмо: нисмо. Ако си хришћанин, ти мораш да свједочиш своју вјеру. У дубокој тајности, што се одавно, мимикријски, ”приватност” зове, можеш, до миле воље, вјеровати и до клецања кољена метанисати и молитвати, али ако твоја вјера није дјелима посвједочена и потврђена, то ти све неће помоћи пуно. Твоја вјера мора да буде јавна. ”Устима се исповједа за спасење.” (Рим. 10, 9) ”Који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим, а који се одрече мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим.” (Лк. 12, 8-9)
Подсјећам вас посљедње ријечи које је Господ наш изговорио прије него што се на небо вазнио: ”Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових.” (Дап. 1, 8-9)
Господ није рекао: Ето, моја мисија је на земљи завршена, ја сам вас својом крвљу искупио, сад лезите и уживајте плодове мојих мука и страдања и чекајте да вас у Царство небеско уведем. Не, него, ”идите и научите све народе”; (Мт. 28, 19) свједочите ме до посљедњег ћошка земље. То је Христов тестамент, његова опорука
Знам да смо у многим стварима немоћни. Антрихристова војска је страшна; легиони и легиони опремљених – дословно и преносно – до зуба наоружаних. Убрзано припремају позориште страшно, да зацаре свога земаљскога бога. Ако не можемо сав свијет промјенити, ове сулуде моћнике ”познанију права” привести и натјерати их да страшна оружја униште, а изгладњеле широм ове планете, нахране; ако то не можемо, али свако од нас, у мјери, која му је дата, може бар да не учествује у њиховим злодјелима, не осмјехне се и руком махне на ружења Господа свога.
Ако ништа друго, нећу да купујем оно што руглу моју вјеру излаже, и својм цркавицом, аждаје, незасите, нећу да помажем.
Гдје се види да би се твој глас могао чути, подигни, викни.