Обично се мучим да насловим своја сочињенија. Наслов треба у неколико ријечи да сажме све што испод њега тече. Овом приликом, међутим, наслов ми појавио; да ме утјеши и осоколи у мојим превирањима.
А ево и зашто: добар дио године проводим на југу Америке. Топло је и годи мојим старачким костима. Господ је преобилно излио љепоту на те просторе. Примјетих: гдје је Господ највише дао, човјек је, управо, тамо најгрешнији и најнеблагодарнији. Ријетко гдје се котрља толика количина гријеха као у Калифорнији и Флориди, на примјер
Кад сам, у своје вријеме, почео долазити у флоридску Бистрицу нисам знао ни претпоставити могао колико је то мјесто затровано једним од највећих, и најопаснијих, америчких култова
Доскора сам вјеровао да је у то граду главно сједиште тог култа. Сазнадох, недавно, да није. Устрашен, помислих: ако им је овдје овакав сјај и тафра, како ли је тек тамо, гдје главешине култа и њихови шегрти и калфе живе и планове ђавољске кују
Јер овдје, у мјесту о којем словим, све високе зграде и монументална здања, у самом, строгом, центру града, и његовој непосредној околини, припадају овом култу. Све су оне савршено лијепо одржаване, сјајно освјетљене и окречене њиховом, препознатљивом, бојом. Одакле год да идете, не можете их мимоићи. У несавршеном свијету, усијече вам се у очи њихова неприродна савршеност. Ту је грандиозни, њихов, хотел, претпостављам, изнад свих хотелских категорија. Пред хотелом мноштво луксузних аута, свакако њихових. Ту су момци, стасити, савршено уредни; с осмјехом усађеним у њихова лица, и већ окамењеним. Погледате, на сусједној, монументалној, згради у камен уклесан назив неке банке. Јест, врага, била је то, некад, банка; сад је то њихова нека установа. Овдје банка, ондје библиотека, тамо и овамо ресторани, кафићи – све њихово. Све су освојили и прекрилили
Прича ми један мјештанин како је, доскора, центар града био живахан и разноврстан. Имало је ту свега и свачега од заната и услуга. А сад, ко год им се није покорио, врата своје радње је за собом затворио. Тако су закатанчили многе послове
Недалеко од центра, на самој обали, њихово одмаралиште; вјероватно за најбоље, или најмоћније. Љепота и луксуз да се описати не може
Између зграда круже њихови аутобуси; развозе их на дужности разне. А већи, и не мање луксузни, аутобуси одвозе их које куда, у лов на душе људске
Разумије се, у самом граду, све и да хоћете, избјећи их не можете. Гдје год да се окренете, на њих налетите. Савршено уредно униформисани. Види се, за сваког, према мјери му, одијело скројено. Дезени различити, ваљда, према рангу и положају. Махом, младићи и дјевојке. Сви љепушкасти. Маторе, вјероватно, држе по канцеларијама и које куда, да им слику њихове ”ведрине” и снаге, не кваре
За своју душу, и тегобна размишљања своја, многима сам загледао лица и, понекад, пиљио у очи. Хтио сам да продрем и прочитам, колико се да и може, шта се под тим оклопом уредности и извјештачене љупкости налази. Вјерујте ми на ријеч: нисам ни код кога од њих истинску ведрину спазио. Све чисто, уредно, све углађено, и, очигледно, као најбољи сат функционише, али стварне радости у очима нема
Сударајући се с њима свакодневно, и видећи ту страшну, војничку, машинерију, помислих, кукаван, да ће ови цијели свијет прегазити. У свој јарам упрегли су армију славних и моћних: глумаца и глумица, умјетника свих врста и подврста, спортиста, богатих и пребогатих бизнисмена, моћних политичара; свих и свакога, од сваке сорте људске. Неко ми рече да их има у самом политичком врху несрећне моје земље, Србије
Ја нисам био опчлињен њима; устрашио сам се пред мишљу, како та моћ, сјај и луксуз дјелује на једно младо људско биће, устрептало пред свим неизвјесностима и несигурностима данашњег доба. И још кад то чељаде долази из разбијених и растрешених фамилија, одбачено и несигурно. Па му приђе његов вршњак, облије га љубазношћу; понуди му посао, окриље и море слатких ријечи и преварних осмјеха
Не знам кад сам први пут у Светом писму наишао на утјеху Господњу којом сам ово слово насловио. Била је негдје у мојој подсвијести, а сада је, наједном, искрсла, да ми мисли разбистри и душу оснажи. ”Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32) Ово: ”мало стадо”, упечатљиво је. Господ наш, провидећи кроз вијекове, тачно нас ословљава оним што нам слиједи. Јер, како ствари стоје, и како се увјеравамо, ове вукове гледајући како стадо распуђују, једну по једну овцу, слабашну малену јагњад, у своје јазбине одвлаче, видимо да је ”стадо мало”, заиста; сваким даном све мање и тање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, ”наћи вјеру на земљи”. (Лк. 18, 8) Не вели Господ, да ли ће наићи на храмове и катедрале, грандиозне људске творевине са насађеним крстовима на њима; Хоће ли бити попова којекаквих, него, да ли ће ”наћи вјеру на земљи”
Овдје сам се подуже позабавио само једним примјером преварне људске моћи; нажалост, тога има свуда и на све стране, и безброј. Непосредно у мом комшилуку, ”сусједна врата”, како Енглези кажу, комшија је издао кућу извјесној секти. И, опет, људска моћ и војничка уредност. У ту кућу, са својих ловачких похода, слијећу по двојица, савршено уредно униформисаних. Снабдјевени су свим и свачим. За сваку прилику и годишња доба по једно одијело. Обавезна бијела кошуља и привезана машна. Између, види се, многог и осталог, ту је добар и сигуран ауто. Гледам га док ово пишем
Уочио сам, смјењују се, по некаквом њиховом распореду, на сваких неколико мјесеци. Један се помјера и одлази, нови младић долази. Сачекује га старији колега да га упути и искуства му пренесе. И тако, у круг
Свештеник сам одавно. Прошао сам све и свашта; много тога видио и искусио, па, ипак, у судару са овом силом људском, устреперим. Вјерујући сам човјек – мада, заиста, грешан – и вјера ме снажи. И кад ми Господ каже да се не бојим, ја то охрабрење к срцу примам. Али опет, и поново, питам се: шта се збива у души слабије утврђених; како на све ово гледа један млад човјек, свим могућим медијима већ припремљен да поклекне, на страну да превагне. Или, на примјер, неки старац и старица, жељни људске ријечи, ма каква била и од кога долазила. Кад и једне и друге ослове ови, холивудски увјежбани, како да не поклекну
Господ нам вели да хоће. И опомиње нас да ходимо уским и стрмим стазама, трновитим, и да се у Царство небеско улази кроз уска врата. ”Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мт. 7, 13-14)
На једној страни, Господ нас ословљава ”малим стадом” а другој страни вели нам да је оних, других, ”много”
Сав је свијет преплављен ”многима”. Они имају сва могућа и немогућа средства на располагању. Култ, о којем сам говорио, мада је у неким земљама, које воде бригу о себи, забрањен, а у неким земљама Европе – ко би то помислио – воде се судски спорови против њих, они, од прије неки дан, добише и телевизијски канал. Сад ће, заједно с муслиманима, и мниогим другим, који имају паре да купе и поткупе, улазити несметано у куће оних који би им, иначе, врата пред носом залупили
Како нас Господ соколи да се не бојимо, тако нас апостол његов, снажећи, опомиње да стојимо приправни на бранику наше вјере. Јер, лако се може из малог стада изабраних оклизнути, широким путем, у предубоко море званих, а неодазваних. ”Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.” (1. Кор. 16, 13) Подстиче нас апостол да се не саображавамо овоме вијеку, (Рим. 12, 2) јер ”свијет сав у злу лежи.” (1. Јн. 5, 19) Да нас у пропаст не гурне наша тежња ка ”савременошћу” и оно, ”куд сви, ту и ја”. Једино, ако смо у ”малом стаду” Христовом, ту и да останемо
А ”доћи ће Дан Господњи”, (2. Пт. 3, 10) када ће свака ствар на своје мјесто поставити. ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт. 24, 13)