Врло често срећемо многе, „паметне и спокојне“, који се ни са ким из рода свога не мијешају и, како кажу, „своја посла гледају“. Хоће сами себи да изгледају, па да и ми тако помислимо, да су бољи и паметнији од нас, до гуше заглибљених у сваковрсне бриге и метеже око општих и заједничких ствари и послова народних и црквених. „Разочарали су се – веле – јер су у Цркви стално неке свађе и раздори.“ Кад неким чудом и случајем залутају у Цркву и не наиђу на анђеле него на људе, од крви и меса, и склоне разним људским манама и нескладима, они из живота Цркве нестају заувијек. Замислили би Цркву да је она неки сабор и заједница све самих благочестивих, мирних и праведних. Рај на Земљи.
Због тога и тих многих, „спокојних и мирољубивих“, видимо да нам заједничке послове и бригу води мања група људи, упорних да не клону и они сами „своју бригу“ поведу. Захваљујући баш њима, они први, своју бригу водећи, кад и залутају у цркву, макар и од кише да се склоне, имају гдје ући и шта критиковати.
Одмах да рашчистимо и да нам свима буде јасно: Црква није тихо пристаниште, мјесто мира и спокоја; Црква није старачки дом доброћудних бака и дека а ни анђелско боравиште. Црква је заједница људи, од крви и меса, сатканих од свих могућих нити мана и врлина. У Цркви је прва линија фронта гдје се најтеже борбе воде. На Небу, у Царству небеском, су праведни; овдје, на Земљи, мало праведних има.
Шта да се каже на ове ријечи самог Господа нашег: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу, нисам дошао да донесем мир него мач. Ја сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“. (Мт. 10, 34-35) Христос је, дакле, тај камен спотицања (1. Кор. 1, 23) или, боље рећи, гранични камен који раздјељује људе на оне који, иако грешни, стреме спасењу и на оне који се свакој здравој науци противе (2. Тим. 4, 3) и себе, самовољно, из процеса спасења искључују.
Јесте, тачно је, у почетку је Црква заиста била најидеалније друштво које се на Земљи могло замислити. У „народу који повјерова бјеше једно срце и једна душа и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све бијаше заједничко и благодат велика бјеше на свима њима. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданог и предаваху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме према потреби коју је имао“. (Дап. 4, 32-35)
И потрајало би то тако да онај, који не оре и не копа него зло и превару смишља, није испунио срце несрећнику једном, званом Ананија, који, пошто продаде њиву, сакри од новца (Дап. 5, 1-11) и тако упропасти ту предивну идеју једнакости и наруши хришћанску заједницу.
За оне који Цркву замишљају мирном и идиличном, препоручио бих посланице Павлове, да их бар летимично прегледају па да виде на какве све слабости и мане првих хришћана добри апостол Павле указује и које им све пороке на душу ставља и жигоише их. „Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње. И ви сте надувени умјесто да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дјело.“ (1. Кор 5, 1-2)
То је само један из мноштва свједочанстава о лажним хришћанима, муци и тегоби ране Цркве. Нас и наше, мислим, несрећно доба апостол боји још тамнијим бојама. Вели он Тимотеју: „Али ово знај да ће у посљедње дане настати тешка времена, јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосјећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њене одрекли, јер су од ових они који се увлаче у куће и заводе жене које су натоварене гријесима и вођене различитим пожудама, које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине. Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсију, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери“. (2. Тим. 3, 1-8)
Кажу ми, опет, „паметни и своме послу“ окренути: „Ви се само свађате.“ Тачно. А кад се људи, дакле, и хришћани, нису свађали? „Јер сам чуо за вас, браћо моја – пише апостол Павле хришћанима коринтским – да су међу вама свађе“. (1. Кор. 1, 10-11) Па их он прекоријева због зависти и неслоге и раздора. (1. Кор. 3, 3) „И то вам је већ сасвим на срамоту – вели – што имате парнице међу собом. Него ви чините неправду и наносите штету и то браћи.“ (1. Кор. 6, 7-8)
Сва та превирања, свађе и зађевице раних хришћана брину доброг апостола Павла и он пати због тога. Али, знајући људску несавршеност, он прихвата ту неминовност и чак, за утјеху, налази неки смисао и сврху свега тога. Тако он пише хришћанима коринтским: „А ово заповиједајући, не хвалим вас, јер се не скупљате на боље него на горе. Јер, прије свега, кад се скупљате у цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем, јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“. (1. Кор. 11, 17-18) Речено мудрошћу нашег народа: „На муци се познају јунаци.“
Чујемо за нас, свештенике, и владике наше, каква нам се све чуда и мане приписују. Ништа ново. И самом Богу, Господу нашем Исусу Христу, налазили су замјерке тешке. „Са ким ћу упоредити род овај – жали се сам Господ. Сличан је дјеци која сједе по трговима и довикују друговима својим говорећи: Свирасмо вам, и не играсте, нарицасмо вам и не ридасте. Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човјечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човјека изјелице и винопије, друга цариницима и грјешницима. И би оправдана премудрост од дјеце њезине.“ (Мат. 11, 16-19)
А апостолу Павлу, који – да ли у тијелу или изван тијела, ни он сам за себе не бијаше сигуран – би узнесен до трећег неба и би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити – његови савременици свака зла чинише и мане му налазише да се он често, недужан, правдати морао и своје апостолство доказивати. Јавља хришћанима Коринта да мораше у Ефесу остати све до Духова, јер му се, вели, „отворише велика врата за рад, и противника је много“, (1. Кор. 16, 8-9) а опасности, у Ефесу, и посвуда и превише“. (2. Кор. 11, 26). Па сву своју муку и невољу сажме, страдалник, у један уздах: „Споља борбе изнутра страх“ (2. Кор. 7, 5)
Због кога и због чега свађе и сукоби, расправе и раздори, у раној Цркви а и у данашњој? Због оног супарника нашег, ђавола, који не оре и не копа него „као лав, ричући, ходи и тражи кога да прождере“. (1. Петр. 5, 8) Црква је његова свагдашња мета и на оне који су у Цркви он најчешће насрће. Оне који су му се предали, и душу му у канџе положили, он може и да награди; својим непријатељима не опрашта. Зато он шаље своје шегрте који узимају на се обличје побожности, и такви се у Цркву увлаче, да је изнутра разарају. „И никакво чудо – објашњава Апостол – јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају у слуге праведности”.“ (2. Кор. 11, 13-15)
Тако апостол Павле – свим потоњим временима за спомен – помиње двојицу бродоломника вјере: Именеја и Александра, који му силне муке зададоше, те их он, како вели, предаде сатани, да се науче да не хуле (1. Тим. 1, 18-20). „Александар, ковач, многа ми зла учини. Нека му Господ плати по дјелима његовим“, (2. Тим. 4, 14) куне Апостол. Чак је, у прво вријеме, тај бродоломник вјере имао велики успјех и предност над Апостолом да је цијелу мисију Павлову довео у питање. „При мојој првој одбрани нико не оста са мном, него ме сви оставише. Нека им се не урачуна! Али Господ би са мном и оснажи ме.“ (2. Тим. 4, 14-17) Апостол Павле, на крају, изађе као побједник.
Невоље и раздори, ма колико непријатни, неизбјежни су. Али то не значи да треба руке склопити и пораз прихватити. Од свега, Господу су ипак најмрскији страшљивци и колебљивци, малодушни и дводушни. „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откр. 3, 15 – 16)
Апостол Павле позива хришћане да се ангажују и злу се одупру. Често употребљава ријеч: рат. Позива нас да добар рат ратујемо (1. Тим. 1, 18) и зле из своје средине избацимо. „Избаците злога између вас самих“, (1. Кор 5, 13) наређује он. И напомиње, за сваки случај, да колико год да је таквих, и колико год се чинило да им се одупријети не може, побједа ће увијек припасти Цркви. Има спотицања и клецања, колебања и падова али не и пораза. „Свачим смо угњетавани, али не потиштени, збуњени али не очајни; прогоњени али нисмо остављени; оборени али не погубљени.“ (2. Кор. 4, 8 – 9)