Лк. 19, 1-10
Јеванђељска прича о Закхеју, повијест је о препорођеном – новорођеном – човјеку; човјеку, кроз покајање, рођеном за живот вјечни
Закхеј бјеше старјешина цариника. (Лк. 19, 2) А цариници, у оно вријеме, бјеху за све Јевреје најомраженији сој људи. То су они који су за страну, окупаторску, римску власт, скупљали порез. Дакле, народни изроди и туђину слугани. За поробљивачку, римску, власт није се постављало питање начина на који су они од сиромашног народа циједили порез; за њих је било важно да се порез сливао у државну касу. За Римљане то, кажем, није било важно, за Јевреје је било и те како болно питање. Јер, цариници су, на огромне дажбине, наваљивали и планирани за себе дио, закидали од сиротиње и тако се богатили. И сам Закхеј бјеше богат. (Лк. 19, 2) Ту чињеницу јеванђелист Лука посебно истиче да би доказао да ни Закхеј није био другачији ни бољи од других.
Међутим, у сусрету са Христом, Закхеј се мијења из коријена. У једном тренутку, он је оставио све своје преокупације, своју царину и потчињене царинике, да види Исуса ко је он; “и не могаше од народа, јер бјеше малога раста.“ (Лк. 19, 3) Зато „попе се на дивљу смокву“, (Лк. 19, 4) поред које је Христос требало да прође. „А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.“ (Лк. 19, 5
И, заиста, Христос је учинио част Зекхејевом дому. „И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човјека.“ (Лк. 19, 7
Могао је Христос отићи код било кога другога; имао је Он врло широк избор. Зар се око њега није тискала огромна маса људи? Међу њима је, свакако, било и праведнијих и далеко угледнијих од Зекхеја. Али, Господ је прозрео и видио сву ломљаву у Закхејевој души и одлучио је да му помогне и спасе изгубљено. (Лк. 19, 10) Нико од људи, у моменту кад се Закхеј покајао, није могао знати да то није више онај стари, цариник, који им је и посљедњу пару за туђинску власт избијао, глобио их и крв им пио. Тај, стари Закхеј, умро је за гријех, а родио се за покајање и нови живот.
Мучан је и тегобан био његов лични преображај и препорођај. Он, који је, немилосрдно, отимао за себе и за друге, спреман је да се свега одрече и крене мукотрпном стазом покајања. Јавно обећава Христу: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“. (Лк. 19, 8) Христос је знао да је Закхеј, заиста, тако хтио и мислио и зато каже да је онога дана дошло спасење дому његовоме. (Лк. 19, 9
Закхеј се онога дана помирио са Богом и својим родом. Отада је и он поново, син Аврамов, „нова твар“, (2. Кор. 5, 17) истински покајник и повратник из гријеховне смрти у нови живот.
Јеванђељска прича о покајном царинику Закхеју ведра је, радосна, повијест. И подстицајна. Она нам буди и јача наду да и ми сви имамо наду да покајањем уђемо у окриље Аврамово, у род изабрани. Позвани смо на мијењања лична и покајања унутрашња. Да не живимо више као што живе и остали незнабожци у празноумљу свом. (Еф. 4, 17) Да одбацимо свој ранији начин живота старог човјека, који пропада у жељама варљивим, и да се обнављамо духом ума свога. (Еф. 4, 22-23
„Обуците се у новог човјека, сазданог по Богу и праведности и светости истине.“ (Еф. 4, 24) „Знамо да сваки рођени од Бога не гријеши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче“, (1. Јн. 5, 18) вели свети Јован Богослов. Такви треба да смо ми хришћани. Да се животом и дјелима одликујемо и разликујемо од других. Јер смо, по ријечима апостоловим, Божији и Божија творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.“ (Еф. 2, 10) То је част али и одговорност према којој ћемо полагати рачуне.
Но, Закхеј и његов препорођај подстичу нас на лична преображавања. Јер ако је њему, кроз његово покајање, и помоћ Божију, дошло спасење, зашто не би и нама ако се кајемо и у Божију помоћ се уздамо.