Ви сте свјетлост свијету

Мт. 5, 13

Свето Јеванђеље вели нам да нас, хришћане, Господ наш назива свјетлошћу свијета. „Ви сте свјетлост свијета, не може се град сакрити када на гори стоји, нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући.“ (Мт. 5, 14 – 15) И позива нас Господ да свијетлимо својим дјелима пред људима; да они виде наша добра дјела, и прославе Оца нашег Који је на небесима. (Мт. 5, 16


Ми бисмо морали да се запитамо, шта се то збива са нама, хришћанима, па и са Хришћанством, у цјелини. Видите чуда и непочинства, ову стравично набујалу ријеку гријеха која се ваља Западом. Оно што је најсветије: личност људска, брак, породица, природни и нормални односи међу људима, и све, да не набрајам – све је обезвријеђено, обесвећено, погажено; човјек је унижен, сведен на бројку; поробљен да ради бјесомучно, да се троши и исцрпљује, да би могао трошити дјетињасто; и истим оним, од којих је неку цркавицу добио, враћати сваки пени, али са каматом, у својој крви и животу


Никога брига није како живи један просјечан, породичан жовјек, како крај са крајем саставља, које муке има да све рачуне поплаћа, кров над својом главом, некако, одржи, дјецу школује… Никога, велим, за тог, обичног, нормалног, човјека брига није. И нико му неће уступити простор у новинама. Ови, што нас, на телевизији, свакодневно засипају својим глупостима и настраностима, неће таквога позвати да своје проблеме, радости и жалости искаже; неку паметну прослови. Он није “атрактиван” па од њега никакве буке ни вајде нема. Да полуди, да не дај Боже, своје дијете силује, да неку скарадност учини, е, онда је ту; о њега се отимају, простор му уступају; о њему доктори, надуго и нашироко, паметују, адвокати га оправдавају – а маса, обезљуђена и ошамућена, све упија


А онда, наједном, окренемо се око себе, кад улицама идемо, па се питамо, гдје се то налазимо: у Индији, Пакистану, Аману, гдје ли. Око нас турбани, димије, фереџе. Обратите пажњу, видјећете, иза тих фереџа пуно бијелих лица. Нису ријетки случајеви европских паметњаковића, умјетника, глумаца, пјевача најтиражњих који све своје згрнуто богатство, пресити и мамурни, дају за ширење Ислама; они дакле, који су страствено, да не кажем, бјесомучно, у име некаквих широких слобода, разарали све што нам је свето било, да, разоривши и растуривши своје светиње, убивши Бога, у себи, и другима, сада, када се нађоше испражњни и јадни, кренуше да траже богове нове. И гле, апсурда, из најширих слобода, гдје никакав ауторитет над собом не хтјеше, пођоше да се потчине и да слушају хоџе и муфтије


Па оне жене које обзнанише и унизише женски лик, које, такође, никакву власт над собом не хтјеше, те, дакле, жене обукоше чадоре дуге, главе покрише и фереџе ставише. Сада им више никаква слобода не треба


Не велим ја, нити је моје да кажем, да сада треба крсташке ратове водити, сабље исукати па у бој кренути. Боже сачувај, далеко од тога! Ја само понављам оно на што нас Христос позива, да и ми изиђемо из својих скровишта; да се не стидимо него да и ми своје вриједности истакнемо, и што је најважније, да дјелима својим свједочимо истину, своју вјеру, свога Бога и Господа. Од нас се не тражи да, у по љета, своје главе чалмама увијамо, да своја лица заклонимо, по леду и мразу на ћошковима стојимо и папириће неке нудимо, да туђа врата облијећемо и људима досађујемо. Од нас, хришћана, а нас, православних, најприје, тражи се да будемо со овом лудом свијету, (Мт. 5, 13) јер колико је обљутавио, колико се, већ, покварио, пропашће


Ако не знамо – а не знамо – шта имамо, научимо, прочитајмо, питајмо. Вратимо се својој вјери, својим обичајима, свему ономе што нас чини да јесмо хришћани, православни, крштен народ. Ако оном човјеку, под турбаном, није тешко да читав Божији дан, и тако цијели мјесец, проведе без трунке хране, без капи воде, могу и ја, зарад мог Бога, да се одрекнем јагњетине и крметине; могу и ја да одвојим дан од дана, а недјељу и празнике од свију дана, да с фамилимој дођем међу браћу и сестре, да се помолим Богу, ријеч Божију чујем, да се окадим, па да себи и свима, ако треба, покажем да и ја имам вјеру, да нисам, што но кажу, „репа без коријена“


Не будемо ли се вратили својим стварним коријенима, нестаће нас, као што нас је, већ толико, нестало.