32. недјеља по Духовима
1. Тим. 4, 9-16
Из данашњег апостолског чтења, мада има преобиље и других подстицајних идеја, издвојио сам само два питања да се њима мало детаљније позабавимо, браћо и сестре.
Прво што нам пажњу заокупити може је исказ светог апостола Павла да је Бог живи „спаситељ свију људи, особито вјерних“. (1. Тим. 4, 10).
Бог, спаситељ свих људи? Kако то, браћо и сестре, да разумијемо.
Ако бисмо површно, и дословно, пошли за текстом, могли бисмо мирно да скрстимо руке и, не дај Боже, порочна дјела, до миље воље, да чинимо и опет спасењу да се надамо. Да ли то апостол Павле хоће да каже да сви грјешници, од највећих, према нашим, људским, мјерилима, Хитлера, Стаљина, данашњег Kлинтона, и свих страшних убица, силеџија и злотвора, до најмањих, право у рај ући и да их Свети Петар, на капији раја, ни за имена њихова, а камо ли за дјела, ни једну ријеч упитати неће
А онда чујемо Господа нашег гдје нам о два пута говори: о путу, трновитом и уском, којим мањина ходи, а кроз широка врата, и широким друмовима, што воде у пропаст, многи иду. (Мт. 7, 13-14) Не опомиње ли нас Господ да ће се пред њим, о свршетку свијета овога, како га ми знамо, сабрати „сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад са лијеве.“ (Мт. 25, 32-33). „Тако ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мт. 13, 49-50) Па и сам свети апостол Павле, у својој Другој посланици Kоринћанима, упозорава да „нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло“. (2. Kор. 5, 10).
Из свега овога, и многога другог, што у Светом писму читамо, јасно је, браћо и сестре, да правда Божија свакога ће снаћи и да нам добро ваља на сваки свој корак пазити. Дакле, ово разумијевамо овако: прво, свети апостол Павле особито воли ријеч: „особито“ да употребљава; увијек у жељи да своју мисао истакне и поткријепи. У Посланици Галатима подстиче нас да, „док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вјери“. (Гал. 6, 10) „Поздрављају вас сви свети, а особито који су из царева дома“, (Фил. 4, 22) пише он хришћанима Филипа. Има још ових примјера. Из ова два примјера, међутим, ми видимо да оно: „сви“ и „свима“ не значи то него, управо, супротно: Не можеш чинити добро свима, немаш снаге, немаш могућности, онда се ограничи на своје ближње по вјери, њима добро чини; њима можеш и њима мораш добро чинити. Не претпостављамо да је свети апостол Павле, прије упућивања свог Писма хришћанима града Филипи, ишао од једног до другог из свог окружења да од њега поздраве преузме и хришћанима филипским достави.
У овом случају, што га на овој служби Божијој чусмо, апостол Павле, уствари, каже: Бог је спаситељ свију људи, по могућности једнакој коју је свима људима дао. Није рекао Господ: Зато што си ти бијел, или црн, или жут, спасења ти нема. Или зато што си мушко, или женско, Јеврејин или Грк. „Нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.“ (Kол. 3, 11) Господ је исти за све, „богат за све који га призивају“. (Рим. 10, 12) Господ ће призвати себи само оне који га траже и спасењу теже.
Друго питање, на којем бих вашу пажњу мало дуже задржао, опомена је светог апостола Павла његовом младом ученику, и наслиједнику на ефеском трону епископском, Тимотеју, да не занемарује благодатни дар који му је, кроз пророчанство, подарен, полагањем руку старјешина на главу његову. (1. Тим. 4, 14).
Волио је свети апостол Павле Тимотеја, савјетовао га, као своје чедо, и подржавао га. Kад му се, лично, обраћа, сином га ословљава (1. Тим. 1, 2; 1. Тим. 1, 18) а кад о њему другима збори, братом га назива. (2. Kор. 1, 1; Филим. 1, 1; Јевр. 13, 23) И Тимотеј је волио и поштовао свога учитеља и старијег брата, и из касније, Друге Павлове посланице, њему упућене, видимо да је Тимотеј Павла послушао те га свети апостол Павле сада подстиче да сада разгоријева благодатни дар Божији, који је добио полагањем руку Павлових. (2. Тим. 1, 6).
Браћо и сестре, речено Тимотеју – речено је нама. Иначе: зашто би се слово Божије на службама Божјим читало ако није и за нас, као и за Тимотеја, актуелно. Свако од нас, без изузетка, од Господа је некакав дар примио; неко већи, неко мањи. (Мт. 25, 14 – 30). „Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата.“ (Рим. 12, 6) „Различни су дарови али је Дух исти.“ (1, Kор. 12, 4) „А све ово чини један те исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће.“ (1. Kор. 12, 11) Али свака од наших даровитости има подједнаку сврху у постизању нашег општег напретка и бољитка.
Апостол то пореди са сврсисходношћу тијела нашег: и најмањи, помислили бисмо, најневажнији, дио тијела има свој дубоки смисао и значај. „Око – вели свети Апостол – не може рећи руци: Не требаш ми; или, опет, глава ногама: Не требате ми“. (1. Kор. 12, 21) Тако и свуда, браћо моја и сестре, као и у кућама нашим, и овдје, у Цркви, заједничкој кући нашој, свако од нас је значајан у мјери у којој своје дарове, своје знање и умијеће општем нашем добру прилаже. Апостол Павле нам вели да не занемаримо, не угушимо и не утулимо у себи своје призвање на доброчињење.
Да пођемо прво од тога: обасја те, у току седмице радне, док трчиш и радиш, мисао, како би добро било, у недјељу, у цркву поћи, свијећу запалити, Богу се помолити; браћу и сестре, народ Божији, видјети и коју топлу, људску, размјенити. Не угуши у теби ту Божију зраку, не загаси је коровом других мисли: како си уморан, како је недјеља једини дан кад се наспавати можеш, одморити се и љешкарити. Не угуши благодатни дар, разгори га; дођи, Господу мало уздарје твоје жртве принеси за превелике даре којима те непрекидно обасипа.
И даље од тога: принеси, допринеси, учини оно што ти је Господ подарио да чинити можеш. Предуго би трајало набрајање наших могућности. Не морамо – и не можемо – сви поглавице да будемо; треба и Индијанаца. Неко да коси, а неко воду да носи и једнако од Господа похваљени да буду. Само један, између многих, добар примјер и углед
Апостолов позив, да не занемарујемо благодатне дарове, добар нам је повод да свако од нас, своје сопствене дарове, од Бога му дате, размотри па да види, како и он своје уздарје Господу да принесе. Па ако не могу јело скувати, како га нека од сестара лијепо скува, могу га својим рукама по столовима раздијелити и послужити и опет добро дјело учинити. Ако ми није дато да појим како наше сестре, појци, поју, могу и ја свој глас у молитву да уплетем и љепоти славе Божије бар мало да допринесем. Могућности су безбројне као што су безбројни дарови којима нас је Господ обдарио
Не занемарујмо него разгоријевајмо благодатне дарове и тако Господу служимо. Амин.