Непосредно пред своју крсну смрт, упитан од ученика својих какав је знак његовог доласка и свршетка вијека, (Мт. 24, 3) Господ, између осталих знакова, указује на ратове и гласове о ратовима. ”Јер ће устати народ на народ и царство на царство, и биће глади и и помора и земљотреса по свијету”. (Мт. 24, 6-7) Као врхунски показатељ свог блиског доласка, за есхатолошка времена, Христос Господ вели: ”Зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.” (Мт. 24, 12
Не могу да замислим краћи и језгровитији приказ времена у којем живимо.
Јер у пошасти која се надвија над наше животе, а коју су ”милосрдном смрћу” – евтаназијом – назвали, здружило се озакоњено безакоње и хладна и тамна нељубав људска.
Злотвори су се извјежбали у саркастичним језичким бравурама. Њихов ”Милосрдни анђео”, по нама, Србима, кроз безбројне бомбе, ракете и друга зла, сипао је и развијавао убитачне отрове и жњео животе недужних мушкараца, жена и дјеце.
Што год они говорили, и у какве год целофане своје убилачке намјере и злодјела увијали и завијали, евтаназија је копиле себичности и људске осионости, доведених до крајњих граница.
Урезала ми се у душу и дуго памћење трагична судбина једне младе Американке, Тери Шиаво. Убили су је крајем 2005. године. Њено убиство је страшан примјер колика раздаљина може да буде између нечега, легалног, а дубоко неморалног.
У њеним набољим, младалачким, годинама – тек је напунила била 26 љета – погодио ју је разорни инфаркт. Предуго је била без кисеоника, и сљедствено, запала у такозвано ”вегетативно стање”. Њен муж, Мајкл, није часа часио ни дуго чекао него је одмах, законским путем, тражио да се престане са вјештачким храњењем његове несрећне супруге. Јадни родитељи њени грчевито су се борили да из канџи докторских и судских ишчупају своје немоћно дијете и да о њој бригу преузму. Случај је дошао до Врховног суда Америке. Чак је и тадашњи предсједник, Џорџ Буш, интервенисао, али ништа није помогло. Судија окружног суда, који је себи приграбио улогу самога Господа Бога, да он, човјечуљак, одређује животе и смрти људи, све је надјачао и Тери су скинули са вјештачког храњења. Ускратили су јој и посљедњу кап воде, и она је, јадница, након 13 дана, од жеђи и изгладњелости умрла.
А њен муж, Мајкл, опет није губио вријеме. По Теријевој смрти покупио је некакве паре од осигурања. Једва је издржао ни два мјесеца а да се не ожени с другом. Тврде и доказују да је с том, другом, био ступио у везу прије Теријевог инфаркта, а у току њеног страдања и објелоданио своју везу.
Историја се понавља, што нас утврђује у увјерењу да злотвори свјетски, упорно и темељито, раде на свим својим ђавољским програмима. Француски Врховни суд, 28. јуна ове године – дакле, прије неколико дана – одлучио је да се један млад човјек, Винсент Ламберт, смакне. За ово убиство, опет, преко земаљских судија, умишљених богова, здушно се залаже његова законита жена. А ко све иза ње стоји, ђаво ће га знати.
Као и у Теријевом случају, и овдје, несрећни родитељи грчевито су се борили за синовљев голи живот. Уједињене нације су интервенисале, наводећи члан 25ф Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Ни то овом несрећном младићу помогло није.
Ми, обични људи, опхрвани бригама свакодневним: како крај с крајем саставити, дажбине, небројене, измирити, дјецу на прави пут извести, не видимо како безочни, а богоборни, и са свим ђаволима удружени, здушно свој посао раде и, из дана у дан, тачку по тачку свог ђавољског програма спроводе.
Све те, углађене, дебељушкасте, ”свјетске лидере”, и моћнике свих врста и подврста, са Хитлером да упоредите, у затвор би вас стрпали. А они, безочно, а тако очигледно, ”у по бијела дана”, и бесрамно, чине оно што је њихов претходник, Хитлер, ипак, стидљиво и прикривено, започео и чинио.
Евтаназија се из његовог помраченог ума изродила.
Прво се пошло од ”чишћења” њемачке нације, уклањање ”живота недостојних живљења”. Убијали су особе са разним физичким и психичким оштећењима; с оправдањем да се не прља њемачка ”расна чистота” а и да се не оптерећује државна каса.
У прољеће и љето 1939. године, нацисти су организовали тајно убијање неспособне дјеце. Тим злочинима су руководили не макар ко него Хитлеров, лични, секретар хер Филип Булер и љекар лични, др Карл Брандт. Августа мјесеца, исте године, Министарство здравља обевезало је докторе и бабице да им прокажу све бебе, до 3 године, које су рођене са неком физичком и психичком фалинком. Непосредно по том, октобра мјесеца, издат је налог да родитељи болесне дјеце, до 17 година старости, морају да их предају у посебно за то, широм Њемачке, устројене болнице. Процјењује се да је, током ратних година, најмање пет хиљада дјеце евтаназирано – немилосрдно убијено.
Злотворима никад доста. Чим једну Божију заповјест поруше, они хоће више и даље. Тако трасирају пут своме газди и наредбодавцу, Антихристу. Антихристов најамник, Адолф Хитлер, пожурио је да програм убијања немоћне и недужне дјеце прошири на одрасле. С јесени 1939. године, потписао је закон, Т4, којим се доктори и све медицинско особље изузимају од законске одговорности због убијања својих пацијената. Она двојица његових повјереника побринули су се да се, одмах, изгради 6 гасних комора ради убијања болесних и немоћних. Несрећник, за којег се знало да је болестан дуже од пет година, аутоматски се ”квалификовао” за своју смрт. На овај начин, гушењем угљен-моноксидом, између јануара, 1940, и августа, 1941. – што се да видјети из педантне евиденције Т4 програма – у Њемачкој је убијено 70. 273 људи.
Њемачко свештенство дигло је свој глас против ових злочина. Минстерски бискуп Клеменс Аугуст каунт фон Гален, био је најоштрији у своји проповједима. Нацисти га нису убили, да од њега не би мученика начинили, али су зато двојицу његових свештеника јавно објесили. Ипак су закратко били обуставили свој убилачки програм, да би га касније убрзали и проширили. Трагични резултати нацистичке евтаназије досегли су до вишемилионских бројки усмрћених људи.
Злочинци, којим се год докторским, судијским, посланичким, и свакаквим титулама означавали, и са којих год страна ове, гријехом преоптерећене планете, Земље, долазили, и колике их год разлике разне дијелиле, уједињени су и сложни у својој жеђи за људском крвљу и животима.
Широм свијета шири се ово озакоњено безакоње. Неке земље су увелико легализовале ”милосрдно” убијање, друге, за сада, одобравају тзв. докторско асистираљње при умирању, а поједине, попут Белгије ио Холандије, на примјер, озакониле су и једно и друго. Холандија је 2002. године озаконила евтаназију. Године 2010, у Холандији је убијено 2.910 људи, а само 7 година касније, 2017, евтаназијом је смакнуто 6.306 старих и болесних.
Са убијањем немоћних, неизљечивих, прешло се на смакнуће хронично болесних, и, полако, на убијање остарјелих. Ускоро по том и дјеца, невина и немоћна, дошла су на ред. У Белгији су изгласали закон којим се укида старосни лимит. Прво дијете, жртва тог нељудског закона, пало је 2016. године. Канада је у колону смрти уврстила затворенике, а већ се прича да и дјецу у ту колону смрти уврстити треба. Доктори једне од најчувенијих свјетских дјечјих болница, у Торонту, покрећу ту страшну лавину, и иду толико далеко у својим умоболним захтијевима, да ни родитеље на смрт осуђене дјеце не треба консултовати нити их обавијестити о планираној смртној казни која треба да се над њиховим дјететом изврши.