Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст

Одавно се нисам оглашавао. У једном од својих обраћања пријатељима са моје листе, обећао сам објашњење. Ни то, за сада, не стигох. Ево, сада, да укратко речем о чему се ради, а касније, ако Бог да, и шире разјашњење


Годинама радим на једном пројекту за који вјерујем да је од значаја за нашу културу. Сваки слободни тренутак посвећујем том послу. Одрекао сам се, и одричем се, много којечега у нади да тај посао, с Божијом помоћи, заокружим прије но што склопим своје очи


Скорашња збивања у Америци, а нарочито њен одлазећи предсједник, ево, присилише ме да та отужна догађања сагледам кроз призму Божијег светог слова; нама свима на поуку


Као и многима, и мени је, својом надменошћу, до пуцања, и невиђеном ароганцијом, скренуо на себе пажњу сада већ бивши предсједник Америке. У охолости својој он се том ароганцијом поносио. Са уживањем, патолошким, рекао бих, разгонио је своје сараднике и себи потчињене. Отпуштен/а си, одсјецао је кратко и немилосрдно. У сваком од тих телевизијских изживљавања провејавала је његова, наводна, супериорност. То: отпуштен/а си, вратило му се и погодило га болно


Кад се кандидовао за предсједника Америке, прва мисао ми је била, што му то треба? Богат је, има све што плиткоумни овога свијета желе и о чему маштају; што не ужива у својој моћи коју му његово богатство омогућава


Али, не: моћ и жеља за моћи, страшна је ствар. Многе људске страсти, силом прилика, ако никако друкчије, кад тад, ослабе и ишчезну, а срљање за моћи је неуништиво


Добио је изборе, себи и многима, на казну, а најприје његовој непомирљивој и заклетој противници. До дана данашњега није му свој пораз опростила и докле иједним прстом буде могла мицати, прогониће га страшном својом, женском, мржњом. У међувремену, стекао је рој мрзитеља и, баби, мрзитељки придружила се још једна баба-рога, да га прогоне док га у црну земљу не згрувају. Његова супарница постала је баба једне приче – како је несрећно изборе изгубила – а сад ће јој се и он придружити са својом причом коју ће све мање људи да слуша


Тешко је наћи човјека толико пуног себе као шро је био тај пропали предсједник. Све вријеме његовог предсједниковања, као и свеукупног његовог живота, изгледа, било је испуњено доказивањем његове, наводне, надмоћности. Медији, којима се није могао додворити, јер су газде медијске оно што је и он сам, само мало моћније, видјело се, нису га вољели и користили су сваки тренутак да нас, обичне смртнике, заспу његовим ”суперменским бисерима”, лажима и промашајима. Колико је он, често, у широком луку, заобилазио истину, толико су се и медији користили том методом, нападајући га стално и ефикасно. Знало се како је уживао да државницима, који, вјероватно, нису стигли да, играјући голф, оснаже захватај својих шака те су морали да трпе његова изживљавања кроз крајње неучтиво и дуготрајно стискање руку. То је трајало све док се није нашао један од њих да му узврати истом мјером


Очигледно, то патолошко понашање свиђало се многим. За њих је он био право оличење Америке у њеној, умишљеној, моћи и настојању да господари свијетом


Мене, лично, јако је повриједило његово малтретирање предсједника земље Србије. Предсједник те мале и напаћене земље дошао му је ”на ноге”, што се каже, да њему учини услугу; да му, за моменат, пред камерама омогући да себе, пред свјетском јавношћу, и у очима америчких бирача, прикаже као великог државника, који може све што хоће, па чак и то да помири непомирљиве. Сједи пропали предсједник у својој овалној канцеларији, намјестио се, широко и високо, за својим столом, јединим ширим од њега, а предссједника Србије, иначе, кршног и стаситог човјека, намјестио за сточић, једва шири од папира које је требало да испотписује. Мора да су му придигли мало тај сточић да би могао своје ноге подвући под њега. Убола ме у душу слика моћног предсједника како надмено, и с велике висине, гледа овог стаситог Србина


”Нисам пророк, ни пророчки син”, али сам, вјерујте ми, осјећао, и знао, да се та његова охолост и надменост неће по њега добро завршити


За потребе тренутка, он је себе приказивао да је хришћанин. Колико је предсједниковао, ја га никад не видјех да је крст на себе ставио; чак ни онда када су други око њега, очигледни богоборци, нешто млатили руком носсева својих. Такви људи, као бивши предсједник Америке, не дозвољавају ником испред и изнад себе, па ни самом Господу Богу


Да је хришћанин, па макар се нарочито и не красио хришћанском врлином смјерности пред Богом, знао би да се Господ гади на понос и охолост. (Амос, 6, 8) ”Ја мрзим на поноситост и на охолост и на зли пут и на уста опака”. (ПрС. 8, 13) Најкраће речено: ”Мрзак је Господу ко је год поносита срца, и неће остати без кара ако ће и друге узети у помоћ”. (ПрС. 16, 5


Арогантне и охоле Господ Бог гледа као своје директне непријатеље. Гледао сам бившег предсједника задњих његових предсједничких дана како је јадно и беспомоћно изгледао. Једна по једна перушка спадала је с њега. Сви га напустили. Пред њим се сва људска срца, наједном, отврднула. Заиста је Господ учинио да небо над њим буде као гвожђе, а земља под њим као бакар. (3. Мојс. 26, 19


У осионости својој отпуштени предсједник  очима својим гледао је у Сунце кад сјаје и Мјесец кад поносито ходи. (Јов, 31, 26) Себе је видјео на Сунцу и Мјесецу, а на крају није имао у кога свој поглед упријети.


Учинио је и добре ствари; имао је, изгледа, намјеру да и друге добре ствари учини, али, како вели свети Владика Николај, ”охолост је широк прозор кроз који брзо извјетравају све наше заслуге и сва добра дела”


Велики владари, који су оставили свјетао и неизбрисив траг за собом, знали су да ”уколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут”. (Св. Владика Николај) Јер, Господње ријечи, изречене пророком премудрим, стоје и опомињу: ”Мном цареви царују и владаоци постављају правду. Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске.” (ПрС. 8, 15-17) ”Да не помисли цар да својом силом и мудрошћу царује – вели мудри Владика Николај – јер ће поруган бити од безсилних и безумних.” Гледали смо како се ове ријечи светог Владике српског свом својом неумитношћу сручују на главу несрећног, бившег


Почетак је мудрости страх Господњи”, (ПрС. 1, 7) вели истински најмоћнији од свих моћних његовог времена. И док је он владао са страхом Божијим, дотле га је Бог држао и моћ му додавао; а када је он своју руку из Божијих руку истргао, пао је и силно се угрувао.


”Кад сам слаб, онда сам силан”, (2. Кор. 12, 10) вели свети апостол Павле. Владика Николај нам помаже да разумијемо ову контрадикторност. ”Кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад видим да сам слаба  и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити својом всесилном благодаћу, и кад се, с вером, помолим за Божју благодат, онда сам силан.


”Бољи је крај ствари него почетак јој. Бољи је ко је стрпљива духа неголи ко је поносита духа.” (Проп. 7, 8) Какав је крај, неславан, надутог бившег предсједника надувене, до пуцања, државе његове, видјесмо. То је на личном плану једног умишљеног над-човјека. И на ширем плану, увјерен сам, исто ће се, кад тад, збити. Охола и арогантна земља којој је предсједниковао, провешће се, једном, како се њен бивши предсједник провео. Господ је рекао и порећи неће: он ће осрамотити понос сваке славе и поништити све славне на Земљи. (Ис. 23, 9) ”Јер, гле, иде дан, који гори као пећ, и сви ће поносити, и сви који раде безбожно бити стрњика, и упалиће их дан који иде – вели Господ над војскама – и неће им оставити ни коријена ни гране.” (Малах, 4, 1


Господе, једини силни, ”проспи јарост гњева својега и погледај све поносите, и обори их.” (Јов, 40, 6)