Стојећи крај одра болесна човјека, често чујем његов вапај: „Зашто баш мени да се ово деси; чиме сам ја Богу тако згријешио да ме на овакве муке стави?“ Саучествујући до посљедњег атома свога срца са болесником, ја немам друге него да му узвратим, директно и јасно: „Зато што те Бог воли; зато што те Бог много воли“. На чуђење и невјерицу, поведем га до страдалног апостола Павла и говорим му Апостолове ријечи: „Заборавили сте савјет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)
Говорим му о Јову страдалном и разлозима премногим који могу бити узроком страдања. Сваком болеснику, и ином страдалнику, оставим у аманет да полако Књигу о Јову ишчитава, а одатле да пређе на Псалме и Свето писмо Новог завјета, и ако утјехе има, ту ће је наћи.
Зашто грешници страдају, разлога је много и непребројно. Нико ни од нас, смртника обичних, не може за себе рећи да је без гријеха. Подсјећа нас свети цар Давид, да смо у гријесима зачети и рођени. (Пс. 50, 5) Од свог првог крика па до посљедњег издисаја, човјек свакодневно гријеши. Само је Бог безгрешан. „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“, (1 Јн. 1, 8) опомиње нас свети јеванђелист Јован.
Има ријетких људи које, према свим нашим мјерилима, можемо сматрати праведним; они који скромно и повучено живе и закон Божји, у мјери својих моћи, творе па ипак страдају, злопате се и, на крају, кроз неку тешку болест уморне своје очи склопе. За такве нас учи Свето писмо да су они љубављу и милошћу Божијом на прави испит стављени, да своју вјеру на дјелима докажу. „У добру је лако добар бити; на муци се познају јунаци“, вели наш народ. А свети апостол Петар позива нас да се у Господу радујемо иако смо сада мало, „ако треба ожалошћени различитим искушењима, да се вриједност ваше вјере, драгоцијенија од злата пропадљивога но огњем испробанога, нађе на хвалу и част и славу када се јави Исус Христос којега не видјевши љубите, и Њега сад не гледајући но вјерујући, радујете се радошћу неисказаном и прослављеном, примајући крај вјере своје: спасење душе“. (1. Петр. 1, 6-9)
Видимо и на примјеру апостола Павла да нам се страдање допушта за наше добро, да се не понесемо и не погордимо. „Сила Бога не моли“, вели наш народ. Апостол је био вазнијет до трећег неба и видио неисказане рајске љепоте (2. Кор 12, 1 – 4 ) и, да се не би погордио, због мноштва откривења, (2. Кор. 12, 7) Господ је допустио жалац у тијело његово – болест – којом га је сатана мучио. То потврђује и страдални Јов. Бог допушта муке на честита човјека „да би одвратио човјека од дјела његова, и заклонио од њега охолост, да би сачувао душу његову од јаме, и живот његов да не наиђе на мач. И кара га боловима на постељи његовој, и све кости његове тешком болешћу, тако да се животу његовом гади хљеб, и души његовој јело најмилије.“ (Јов. 33, 17 – 20)
Каква год човјека мука да снађе, он мора да зна да му је она дата по мјери његових моћи и трпљења. Ко се на Господа ослони, Господ га неће оставити. Он је и сам страдао, „будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“. (Јевр. 2, 18) Вели нам свети апостол Павле: „Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Утјеха нам је сазнање да Господ, ако и допусти страдање на главе наше, душе наше брани од Злога. Он допушта сатани да Јовово тијело изможди али душу Јовову сатани не даде. (Јов. 2, 6) „Бог је непријемчив за кушање злом.“ (1. Јак 1, 13)
Колико човјека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници – како вели страдални Јов – у добру проводе дане своје. Свети пророк Јеремија вапије Богу у небеса: „Праведан си, Господе, ако бих се правдао с Тобом, алу ћу проговорити о судовима твојим. Зашто је пут безбожнички сретан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? (Јер. 12, 1)
То да безбожници живе, старе и богате се, (Јов. 21, 7) мучило је и покајног Давида до те мјере да је, у једном моменту, поколебало његову вјеру у правду Божију. „А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја, јер се расрдих на безумнике видјевши како безбожници добро живе.“ (Пс. 73, 1 – 3) Давиду је било дато да се сам увјери у жалостан крај грјешнички. „Најпослије уђох у светињу Божију и дознах крај њихов. Та на клизавоме мјесту поставио си их, нестаје их од ненадане страхоте. Као сан, кад се човјек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.“ (Пс. 73, 17 – 20) „Видјех безбожника страшна, који се рашириваше као гранато дрво, али прође и ево нема га, тражим га и не находим.“ (Пс. 37, 35 – 36)
Ако и даље има сумње и неприхватања свега овога, апостол Петар нас увјерава да једино страдање на правди Бога има свој дубљи смисао. „Јер то је благодат – вели он – ако неко подноси жалости по савјести ради Бога, страдајући неправедно. Јер каква је похвала ако гријешите и, кажњавани, подносите, него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 19 – 20)
Износећи пред нас Крст Христов, на којем је Господ, спасења нашега ради, разапет био, Црква нас подсјећа и опомиње, да истинским хришћанима друге нема него да своја страдање без сумњи и роптања прихвате. „Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе.“ (Јак. 1, 12)