Питajтe

Свештеник сам, Богу хвала, скоро 40 година. Поповао сам у различитим срединама и околностима. За ове четири деценије пастирствовања стекао сам, мислим, обимно искуство.

Жао ми је што нисам биљежио сва питања која је пред мене свештеничка пракса постављала. Сад желим да се неким од тих питања вратим и покушам на њих одговоре да дам.

Oдговaрaм

Оче Василије, реците ми, молим Вас, какав је поступак развода брака склопљеног у православном храму. Мој брак је грађански разведен, а сада би га требало развести и црквено. Шта је све потребно и колико траје тај поступак?

Прво треба да се видиш са својим надлежним свештеником, јер он треба цијелу ствар да води. Твоја адреса становања одређује надлежност. Твој надлежни свештеник треба да Ти да упутства.

У Епархији канадској, гдје ја попујем, за развод црквеног брака потребна су слиједећа документа:

1. тужба, у 3 примјерка, коју тужитељ/ка потписује. Он/она, такође, доставља своју адресу и адресу тужене стране;

2. пресуда грађанског суда;

3. извод из матичне књиге вјенчаних;

4. одређена такса;

5. пропратни акт надлежног свештеника.


Православна црква не признаје ”споразумни развод”; једна страна тужи другу и наводи разлоге за развод од којих бар један мора да се поклапа са разлозима за развод брака побројаним у законском акту који се зове ”Брачна правила Српске православне цркве”. У тужби треба навести да ли у браку има дјеце.


Тужба се доставља туженој страни и она је позвана да се изјасни у року од 14 дана по пријему тужбе. Ако тужена страна достави своје примједбе, црквени суд одређује рочиште на којем се странке суочавају и суд, на основу стеченог увида, доноси пресуду.


Ако се тужена страна не изјасни, суд доноси пресуду на основу тужбе.


Уколико се не зна адреса тужене стране, црквени суд одређује правног заступника који дјелује у њено име.


Колико дуго траје процес зависи од много ствари; између осталих кад чланови црквеног суда могу да узму предмет у разматрање; да ли је тужена страна реаговала или не, и др.


Ово Ти је у најкраћим цртама, у нади да ће Ти помоћи да стекнеш слику о послу који Ти предстоји.


Свако добро Ти желим, и благослов од Господа нашег.

Мој момак је католик, и желимо да се венчамо. Иако је он страни дрзављанин већ 4 године живимо у Србији, и сам чин венчања би такође био у Србији.

Занима ме каква је црквена пракса за склапање брака са припадником друге конфесије, да ли постоје неке препреке и које све „процедуре“ треба да испоштујемо да би се венчали у православној цркви?

Можете ли нам помоћи око ствари које би требало да знамо да би се венчали у цркви? Да ли постоји могућност да католички свештеник бар присуствује чину венчања?


Драга Надежда,
Укратко: Не би требало да буде никаквих проблема око вашег вјенчања у православној цркви, јер Православна црква признаје мјешовите бракове.


А да бисте се вјенчали, потребно је да Твој свештеник, у Твоје име, напише молбу надлежном епископу и, уз одговарајућу таксу, приложи од вас двоје, и два свједока, потписану изјаву да ће дјеца, коју вам Господ кроз ваш брак додијели, бити крштена и васпитавана у православној вјери.


Римокатолички свештеник не може да учествује у православном чину вјенчања а нема никаквих проблема да, у својству приватног лица, присуствује вјенчању.


Нешто од текућих питања и одговора на њих имаш на мом веб-сајту, под насловом: вјенчање.

Грешна сам, и кајем се за свој гријех. Када сам дошла на исповјест код свештеника, рекла сам оне ситне гријехе, јер нисам имала храбрости да кажем оне гријехе који ме муче. Не знам због чега, обузео ме је страх и стид. Да ли је мој гријех сада већи и шта да радим? Осјећам се исто као да сам слагала свештеника. Осјећај је грозан. Знам кад и следећи пут дођем, да ће исто бити.

Драга Мајо,

На крају Чина свете Тајне исповјести, кад се прочитају молитве, свештеник је дужан да онима које исповједа прочита слиједеће: „Ево, чедо, Христос на невидљив начин стоји и прима Твоју исповјест. Не стиди се и не бој се и немој ништа сакрити од мене, него, не тајећи, реци све што си учинио/ла, да добијеш опроштај од Господа нашега Исуса Христа. Ево, пред нама је и његова икона, и ја сам само свједок, да посвједочим пред њим све што ми кажеш. Ако што од мене сакријеш, имаћеш двоструки гријех. Пази, дакле, пошто си дошао/ла у болницу, да не одеш неизлијечен/а.“


Дакле, драго дијете, у праву си. Сада је Твој гријех већи. Али, не очајавај. Имаш, хвала Богу драгом и премилостивом, довољно времена да своје гријехе окајеш и испереш. Само, пожури! Нико ид нас не зна када ће га Господ позвати да одговоре за сваку своју мисао, ријеч и дјело да. Не можемо бити сигурни да ћемо имати времена да принесемо „род достојан покајања.“ (Мт. 3, 8) Јер, није довољно само покајати се, и исповједити, него треба гријехе покајањем сапрати.


Свештеник сам скоро 40 година. И све што слиједи, из моје је, личне, перспективе: Грешан сам човјек, и свјестан своје грешности. Врло често се застидим пред онима које исповједам. И када ми неко, искрено, приђе са мукама својим, ја – свјестан грешности своје – осјетим  искрено саосјећање и љубав према том човјеку. Видим да нисам сам у посртањима својим.


Свештеника не интересују пикантерије; има их и превише. Брине га, једино, како да помогне састрадалном брату и сестри својој.


Да бих те подстакао на отварање душе Твоје, упућујем Те да себи створиш ову слику: Полазиш пред Судију, и тресеш се. Књиге се отварају и сви Твоји гријеси: свака Твоја мисао, ријеч и дјело, све оно тајно и у дубине мрака скривено, наједном, бива видљиво на бескрајном екрану Неба. Безбројна и непрегледна маса свједока. А ђаво се церека. Зар Ти није лакше, сада, прићи једноме свједоку неголи чекати да милијарде свједока, анђела и људи, застиде се Тебе пред Господом.


Пожури!


Нека Ти Господ долије снаге; на спасење Твоје.

Имам 28 година и oд скоро сам у вези са дјевојком која ми се чини као јако добра особа, доста добро се слажемо и ако овако наставимо могу је замислити поред себе као брачног друга у неком скоријем периоду. Оно сто ме мучи је то што је моја дјевојка из мијешаног брака.

Дакле њен отац је Србин а мајка муслиманка. Она је крштена али није нешто посебно васпитавана у православном духу. На било какво помињање вјере и вјерског не воли о томе да разговара… Од ње имам обећање да, уколико будемо у браку, имам слободу да своју дјецу васпитавам у православној вјери и трудим се да их изведем на прави пут, само она не би волила да њу много покушавам да промјеним. Интересује ме какав је став Цркве у оваквим ситуацијама? Ја бих желио у браку да живот што више прилагодим животу правога хришћанина са што мање гријеха, јер је мој живот до сада био поприлично грешан.

2.питање: Да ли је велики гријех имати интимне односе са дјевојком прије брака, јер ту имам проблем и не могу никако да нађем начин ил’ другу половину разумну по том питању – данас то иде изузетно тешко- а и сам мислим да нисам довољно јак да одолим том искушењу? Да ли се, дакле, тај гријех може опростити колико је тежак, обзиром да је то неко кога планирам узети за жену.


Драги Пријатељу,

С Твојим питањем на велике си ме муке ставио. Пошто претпостављам да мој одговор нећеш узети с неком великом озбиљношћу – јер Твоју дјевојку, како велиш, замишљаш у „неком скоријем периоду“ као свог брачног друга, и планираш је „узети за жену“ – ипак ћу Ти, по савјести својој, рећи шта мислим. Не дај, Боже, да бих и помислио икоме срећу да покварим. Са народом нашим и ја то доживљавам као претешки гријех. Теби бих, мирно, могао одговорити: Вашем, планираном, браку не постоје никакве формалне сметње. Твоја будућа имајућа бити крштена је; срећно вам било!


И мене муче Твоје муке и неке недослиједности. Велиш да се „доста добро“ слажете.  Не знам на што се то односи, уколико то није „добро слагање“ у кревету. Добро слагање у кревету . брачном, подразумијева се – јако је важна ствар. (Упућујем Те на мој чланак „Православно поимање полности“ на мом веб-сајту.) Креветско слагање је важна ствар али није превасходна. Међутим, Твоја изабраница не воли „никакво помињање вјере“. Питам се: Како ће да изгледају ваши будући дани, празници и славља наша, народна, кад Твоја жена неће хтјети да Ти поменеш Божић, Васкрс, Славу?


За сада, вашу, будућу, дјецу препушта Теби на васпитање. Ја сам свештеник, и вјерујући човјек. Мој живот, од најранијег дјетињства, провео сам у Цркви и са Црквом. Црква је „испод моје коже“, у свакој капи крви моје.  Моја супруга потиче из крштене, патријархалне, српске куће. Дакле, вјерујући човјек. Па ипак, мање сам ја васпитавао нашу дјецу него што је то она чинила. Мајке задајају своју дјецу материнским млијеком и свим другим са Неба и Земље. Твоја будућа дјеца биће оно што од њих њихова мајка сачини.


И на крају, драги Пријатељу, У браку сам преко 40 година и могу да тврдим да нешто о том питању знам. И кад се у брак уђе с потпуно истовјетним и усклађеним погледима, долази, врло често, до страшних изазова. То је, понављам, кад нема суштинских размимоилажења. Не знам шта да Ти кажем, какви су изгледи на успјех брака кад се у њега улази са тако опрјечним погледима на суштинска питања живота, земаљског и небеског. Буди ми поздрављен.


P.S: На Твоје друго питање савјест Твоја – јер велиш да имаш проблем – одговорила Ти је.

Какав је значај животних околности у нашем животу, у контексту нашег спасења?

Драги Алекса,

Ако под „животним околностима“ подразумијеваш судбину, предестинацију – нешто смо учунили не зато што смо хтјели него зато што смо животним околностима били приморани да то учинимо – онда Те подсјећам да Православна црква тврдњу о судбини не прихвата. Господ је круну свога стварања, човјека, обдарио слободном вољом. Ти Божјим даром у себи човјек се издваја и издиже изнад цјелокупне творевине Божије. Слободна воља колико је дар, још је више изазов. Преко ње човјек се уздиже ка Богу или се суновраћује у пропаст. Свако за себе сноси одговорност за своје поступке. Избор постоји мада нам се некад учини да избора нема.

Kроз сва збивања која су ми се дешавала у животу и због онога што ми се последње догодило, имам осјећај да плаћам нечије грехе.

На десетогодишњицу дедове смрти који је, иначе, комунист био, доживио сам саобраћајну несрећу, и то на дан светог Николаја Мирликијског. Несрећу сам преживио без и једне повреде. Поново, након десет година од тог немилог догађаја, на дан света Три Јерарха, имао сам операцију којом је спречен настанак малигног тумора.

Недавно ми се отац изрекао, да је моја мати, после мога рођења, имала тзв. спонтани побачај, у што баш и не верујем, а чуо сам и другу верзију приче, а то је да је мати због неке јаче упале и болести, да би спасила себе, морала је абортирати. Ако је то истина, да ли је могуће да сам због тог греха толико пострадао? Али, с друге стране, ако се десио и спонтани побачај, да ли је то грех за жену. Благословите оче и сваком Вам добро од Бога нашега.


Драги Максиме,

Поставио си питање наслиједног гријеха, мада ми збивања са Тобом и око Тебе прије указују на опомену, милошћу Божијом Ти упућену.

Питање наслиједног гријеха је јако комплесно. Јете, вели се у Светом писму да Бог, ревнитељ, походи „гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена“, (2. Мојс. 20, 5) оних који мрзе њега. Господ враћа „безакоње отачко у њедра синовима њиховијем након њих.“ (Јер. 32, 18) „Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова“, (Плач, 5, 7) јадикује пророк Јеремија.


Цар Језекија, пошто васпостави у Јерусалиму право богопоштовање, након његових претходника, богоодступника, сажима судбину свога рода у горку истину. „Јер сагријешише оци наши и чинише што је зло пред Господом… Зато се разгњеви Господ те их даде да се потуцају, да буду чудо и подсмијех… И синови наши и кћери наше и жене наше заробише се за то.“ (2. Дн. 29, 6-9)


Има ли ту правде? Има. Јер, ако од предака својих наслијеђујемо добра и имања, зашто да не наслиједимо и друго што уз то иде? Добро кад примамо, зар да не примимо и зло? (Јов, 2, 10)


Све ово, речено, не би смјело да нас наведе на преварну мисао и стање у којем су се нашли савременици пророка Јеремије, увјеривши себе да су они, тобоже, чисти и праведни а, ето, страдају због сагрешења предака својих. Зато Пророк виче да ће доћи времена кад ће (се морати) престати с тврдњом како „оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби. Него ће сваки за свој гријех погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути.“ (Јер. 31, 29-30) Господу дојадише празна правдања Израиљева па ово потврђује опоменом другога свога пророка, Језекиља: „Опет ми дође ријеч Господња говорећи: Шта хоћете ви који говорите причу о земљи Израиљевој, говорећи: Оци једоше кисело грожђе а синовима трну зуби. Тако ја био жив, говори Господ Господ, нећете више говорити те приче у Израиљу“, (Јез. 18, 1-3) него, „која душа згријеши, она ће умријети; син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљега; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безакоња његова.“ (Јез. 18, 20)


Дакле, свако за се рачуне плаћа. Првенствено страдамо због гријеха својих, личних. „Нека не гину оцеви за синове ни синови за оцеве; сваки за свој гријех нека гине“, (5. Мојс. 24, 16)


А Твој случај, да си на годишњице смрти свога дједа, био поштеђен великих, личних, несрећа упућује моје мисли на догађај, описан у 9. глави Јовановог јеванђеља. Апостоли са Господом, сретоше младића, слијепог од рођења. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те  се роди слијеп“? – упиташе апостоли Христа. „А Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Бођија на њему.“ (Јн. 9, 2-3)


Било то тачно или не, у сваком случају буди благодаран Господу и моли се Богу за претке своје.

Зашто се у неким епархијама Литургија служи на један начин а у другим на други начин?

Отворене и затворене двери,читање појединих молитви које требају да се читају у себи читају се на глас.Зашто то није усаглашено да буде у свим епархијама исто а не да се верници доводе у неке бриге? Живим у Крушевцу,крушевачка епархија где се литургија служи тзв.новотарски док у оближњем селу Ђунис у манастирима Покрова Пресвете Богородице и у Светом Роману на тзв.стари начин служења Литургије.Благодарим.


Драги Драгане,

Из Твога питања се види да не само „у неким епархијама“ него и у истој Епархији света Литургија се служи на различите начине.

Свети архијерејски сабор, маја мјесеца 2007. године, то питање разријешио је одлуком, како слиједи: „Сабор је ставио у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад и да резултате рада достави Светом Архијерејском Сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовно искуство осталих помесних Православних Цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да то практично спроведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватања резултата рада Комисије у свим епархијама Српске Православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве.“

Нисам спреман да улазим у детаље, и дуго би то времена узело. Међутим, као вјерник, и као свештеник, волио бих кад би се страсти мало стишале, „лопта се спустила“, што се каже, да не би, не дај Боже, дошло до дубљих раздора у нашој Цркви. Ако бисмо још и Цркву раздерали, ништа нам више преостало не би.

У нади да до тога, ипак, неће доћи, поздрављам Те, срдачно.

Хтео бих Вас питати да ли је могуће спасити се а не бити ни у браку ни у монаштву? Да ли је могуће човеку да се спасе ако живи трудећи се по Заповестима Христовим а не бити у браку а ни у монаштву већ држати Заповести у свету? Стекао сам закључак да је готово немогуће склопити породицу, а претходно не грешити.

Драги Пријатељу,

Одговор на Твоје питање могао би да се сажме у једну једину ријеч: могуће. А мало више и шире од те ријечи могло би овако да слови: Господ наш није условио спасење ни браком, ни монаштвом, но творењем свете воље Његове. А света воља Господња сажета је у Христовом одговору  фарисеју, кушачу: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповјест. А друга је као и ова: Љуби блужњега својега као самога себе.“ (Мт. 22, 37-39) Ово Господ проширује у свом разговору с богатим младићем, подсјећајући га на заповјести Божије, преко Мојсија дате: „Не убиј; не чини прељубе; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.“ (Мт. 19, 18-20) Да се спасе и Царства небеског домогне, богатом младићу ово је било довољно. (Мт. 19, 17)Тако и Теби, и мени, и свима нама.


Господ вели младићу да, ако тежи узвишенијем, и савршенству, онда прода све што има и подијели сиромасима и тако стекне благо на Небу. (Мт. 19, 21) Христов позив младићу да се свега одрекне и за Њим крене, могао би се схватити као позив на монашење.


Добри Апостол Павле има широко разумијевање за нас и околности у којима живимо.  Вели он: „Хоћу да сви људи буду као и ја.“ (1. Кор. 7, 7) Данашњим језиком речено, Апосто је био монах. Међутим, „сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.“ (1. Кор. 7, 7) Као што знаш, међу Дванаесторицом било их је и ожењених и неожењених.


Нека Ти мудре ријечи Светог Владике Николаја буду свјетионик у Твоме животу: „Брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостројства Божјег. Чист и чесан брак је препун узвишености. Чист и чесан брак, у страху Божјем, јесте сасуд благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјега. Ко нечистотом прља брак, тај хули на Духа Божјега. А ко се уздржава од брака ради царства Божјега, тај мора на други начин учинити себе сасудом Духа Светога, и у духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна смоковница.“


А да ли је могуће или немогуће основати породицу, „а претходно не грешити“, остављам сваком на сопствени избор и процјену. Господ, драги и добри, да Те оснажи на Твоме путу ка спасењу.

Ако је Бог створитељ свега, је ли он створио и зло?

Ово питање је једноставно и комплексно у исто вријеме, и оно захтијева веома дуг и разгранат увод. А природа овог сајта није за дуга теолошка распредања.

Но, ипак.

Закључујем да се претешким питањима, данас, углавном, баве они који много мозгања чине а веома мало, или нимало, на творење дају. Када бисмо више с Богом живјели, и из нашег мозга малешног садржај у срце пребацивали, Бог би нам се више откривао и тако нас од сувишњих мисли курталисао.

„Крхко је знање“, пјева пјесник.


Бог нам је открио колико нам је за наше спасење, сада и овдје, довољно. „Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ (1. Кор. 13, 12) Ово вели Свети Апостол који је, да ли у тијелу, да ли изван тијела, ни сам не зна, био однесен до трећега неба и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. (2. Кор. 12, 2-4) Вијековима прије њега, Премудри Соломон овако нам вели: „Видјех на свијем дјелима Божијим да човјек не може докучити оно што се ради под сунцем, око чега се труди човјек тражећи али не налази, и ако мудрац рече да зна, ипак не може докучити.“ (Проп. 8, 17)

Дакле, морамо прихватити своју ограниченост и немогућност обихватања свих тајни Божијег домостроја. Океан Божије мудрости не може се прелити у љуштурицу нашег мозгића.


Шта нам је, онда, преостало?

„А сад остаје вјера“, (1. Кор. 13, 13) учи нас Свети Апостол. „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11, 1) Треба ову, 11. главу  Посланице Јеврејима добро простудирати па видјети каква се све чуда вјером чине. А ми, треба да, својом вјером, наш малени чамчић, на неизмјерном океану Божије мудрости, препуштамо Богу драгом да га Он броди и у тихо пристаниште води.

Вјерујемо ли Богу или, не дај Боже, не вјерујемо?

Пошто му вјерујемо онда, без икаквих резерви, с радошћу и олакшањем, прихватамо да је све што је Бог створио било добро (1. Мојс. 1, 10, 12, 18, 21) и, на крају, чак и веома добро. (1. Мојс. 1, 31)


Откуда зло?

У човјека, круну свога стварања, Бог је удахнуо слободу, као средство усавршавања и приближавања – усличавања – Њему, Творцу нашем. Даде Бог човјеку сву своју творевину на располагање; само је требало да се уздржи од плода једног јединог дрвета;  кроз послушност да човјек искаже своју љубав према Богу и усличи се Њему. А човјек је отказао своју послушност Створитељу своме и пошао ђавољом пречицом да постане као бог. „Зашто је човек зао? Због своје личне слободе,“ учи нас Свети Василије Велики. Зло је у богозданој природи туђинац, који се од ђавола увукао у свет кроз човека. Порекло ђавола треба тражити у њима самима, у њиховом слободном и драговољном отпадништву од Бога као вечне истине, светлости и добра. Свесавршени и сведобри Господ и њих је био створио добрима, светима, и светлима, али се они нису хтели љубављу према Богу одржати у добру, остати у истини, и стога су пали и отпали од Бога, и постали лаж, зло и грех. “ (Свети Јустин Ћелијски) Ђаво „је сагрешио не зато што је од природе добио неопходну наклоност ка греху, (иначе би узрок греха пао на онога који га је таквим створио); али створен добрим, он је по сопственој вољи својој постао ђаво“, вели Св. Кирил Јерусалимски. (Цитирано према Св. Јустину Ћелијском.)


Источни патријарси, својом Посланицом, дали су најсажетији одговор на ово питање. Веле они: „Пошто је Творац по бићу свом добар, све што је он створио – створио је дивним, и Он никад не може бити творац зла. А ако у човеку или демону има какво било зло, т. ј. грех, оно је противно вољи Божијој; и то зло долази или од човека или од ђавола. Јер је потпуно истинито и без икакве сумње да Бог не може бити виновник зла.“

Верује се за моју фамилију да је одавно нека клетва на њој; а и мени самом, како ништа од руке не иде, дође да поверујем да је то истина. Како нас Црква наша о клетви учи?

Не узимај свашта што се говори“, (Проп. 7, 21) учи нaс Премудри Соломон. Постоји само једна, једина, клетва, и много пута у Светом писму поновљена и утврђена, а то је клетва Божија, и само се ње треба плашити.

Господ нам је дао Закон његов и објавио нам свету вољу његову. Он нас благосиља кад живимо по заповјестима његовим. Ако си у складу са Законом Божијим, не бој се никаквих клетви, чини, магија и других ђавољих работа. Господ разбија намјере невјерницима и уништава помисли њихове. (Пс. 33, 10) Кога Господ благосиља, нико га проклети не може. (4. Мојс. 23, 8) „Боже, славо моја“, (Пс. 109, 1) „они куну а Ти благослови.“ (Пс. 109, 28)

Читај Свето писмо, и налази оснажење у њему. Видјећеш да Бог враћа зло на главе злочинитељима. (Суд. 9, 57) Он обраћа клетву на благослов. (4. Мојс. 22. и 23. глава; Нем. 13, 2)  Пред нама је Божији благослов и његово проклетство: благослов ако узаслушамо заповјести Господа Бога својега, а проклетство, ако не узаслушамо него сиђемо с пута његова. (5. Мојс. 11, 26-28) У том случају Господ допушта несреће многе и на нашу тврдоглавост у гријешењу додаје седминама недаће све док нас не искоријени. (2. Мојс. 26. глава.

Ђавоље су слуге и шегрти који се прљавшинама баве, врачају и гатају, магије бацају и остала непочинства чине, и ма колико се они с некаквом лажном побожношћу представљали, и своје шпиље иконама украшавали, истина остаје да они у своје ђавоље мреже лаковјерне хватају. Ђавољи су најамници и сви они који од њих услуге траже.
И на крају, за вјеру и утјeху Твоју: „Као врабац који прхне и ласта кад одлети, тако клетва незаслужена неће доћи.“ (ПрС. 26, 2)

Много се данас говори о самоубиству и о „потпомогнутом“ самоубиству. Какав је став Православне цркве о овом питању?

Наш одговор на питање о самоубиству сажет је и јасан. Нико нема право одузимати ни од кога, па ни од себе, што некоме, па, дакле, ни себи, није дао. Од Бога је живот, Бог нам га је удахнуо и у његовој је вољи и власти кад ће нам га одузети.

У Светом писму не налазимо неко директно мјесто које се односи на самоубиство али је напретек мјеста која нас утврђују у увјерењу да је воља Божја да одбројавамо наше дане све дотле док Он, и нико други, не заустави наш животни дах. Самоубиство је насртај на Бога; преотимање из Божјих руку своје судбине.

То је неокајани гријех којим грјешник ускраћује себи икакву наду на Божју милост. Сви други гријеси, ма какви они били, могу се окајати и искупити; за овај гријех уопште нема времена. Самоубица прекрати и препријечи сваку милост према себи. Зато Црква не дозвољава ни опјело над самоубицом, поштујући његову, па макар и накарадну, вољу, да он не жели Божју милост према себи.

Зна света ријеч Божја да човјек може доћи у ситуацију да тражи смрт а да је не нађе, да има тренутака када човјек пожели смрт а она бјежи од њега. (Откр. 9, 6) У Светом писму суочавамо се са непреболном судбином прогоњеног пророка Божјег, којег су муке и недаће довеле дотле да он зажеље да умре а Анђео Господњи окрепи га на даље страдање. (1. Цар. 19, гл.)

У светом слову Божијем не наилазимо на директну забрану самоубиства, јер је из свеукупног слова Божјег то довољно јасно, али наилазимо, у судбини страдалног Јова, на примјер, шта и у најтежим мукама, које живог човјека могу снаћи, Бог од нас очекује. Он тражи од човјека да, упркос свему, не поколеба се и не изгуби наду.

Јести или не јести животињско месо?

За нас, поникле из јудео-хришћанског вјерског и културног миљеа, нема никаквих религиозних препрека употреби животињског меса за исхрану. Не знам да ли треба да нагласим да сада није ријеч о посту и мрсу. То је сасвим друга ствар и одвојена тема.
Прва страница, прва, дакле, глава Светог писма – Библије говори о томе како Бог створи најприје у води китове велике „и све живе душе што се мичу, што проврвјеше по води, по врстама својим, и све птице крилате, по врстама њиховим“. (1. Мојс. 1, 21) А потом, „створи Бог звијери земаљске, по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним и све ситне животиње, по врстама њиховим. И видје Бог да је добро“ (1. Мојс. 1, 25) све што је створио, вели се у Светом писму.

Кад је све добро што је Бог створио, да ли је то све аутоматски добро за храну нашу? Неколико само поглавља даље, даје нам се, са највишег мјеста, одговор и на то питање. По окончању великог потопа, пошто је Ноје, по наређењу Божјем, спасио све животиње по врстама њиховим, рече му Господ Бог да све „звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске“ (1. Мојс. 9. 2) предаје њему и синовима његовим у руке. „Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву“, (1. Мојс. 9, 3) каза им Господ Бог.

Какав је став Православне цркве о тзв. евтаназији?

Став Православне цркве, у вези са сваким убиством, па и овим, убиством из тобожњег милосрђа, врло је јасан. Проистиче из Божје заповијести која, кратко и јасно, вели: „Не убиј!“ (2. Мојс. 20, 13)

Нико, ни под којим околностима, нема право да човјеку одузима оно што му није дао и што му не може дати. Ово је уједно одговор Православне цркве на питање о смртној казни.

Живот је најдрагоцјенија светиња, даривана нам од Бога, јер Господ Бог, а не неко други, земаљски моћници и судије, створио је човјека од праха земаљског, удахнуо му у нос свој дух животни те поста човјек душа жива. (1. Мојс. 2, 7) Само, дакле, Госпог Бог може од човјека одузети оно што му је Он дао – живот – и нико дурги. Бог одређује дуљину дана људских. (6. Мојс. 30, 20)

То своје божанско право Бог ником није уступио. „Ја убијам и оживљујем – вели Господ за себе – ја раним и исцјељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке.“ (5. Мојс. 32, 39)

Зашто свештеник по кућама свети водицу?

Кућна молитва и освећење куће светом водом је стари добри православни обичај на којем би нам могли сви позавидјети.

Када сам о том нашем обичају говорио иновјерним, заиста су се дивили. Казали би ми, како је лијепо видјети свештеника у својој кући јер њихове свештеничка нога није походила откако за себе знају.

Православни освећују све: станишта своја, у којима обитавају, воду коју пију, воће које беру, храну коју једу и све с чиме у додир долазе. И заиста се чудо Божје благодати пројављује кроз чин свећења водице. Познато је, и свако се у то може увјерити, Богојављенска водица се никад не квари. Празник Богојављења је стварни акт јављања Божјег, и то на два начина. Први начин је онај о којем читамо код светих јеванђелиста, кад се при крштењу Господњем на Јордану Света Тројица јавила: Бог Син, Господ наш Исус Христос, својим оваплоћењем и борављењем међу нама и крштењем на ријеци, Бог Отац, гласом благовољења према Сину Свом Јединородном, Бог Дух Свети, у виду голуба над Христовом главом.

У практичном смислу, нама, садашњима, Бог се јавља освећењем твари воде. На дан Богојављења отшкрињују нам се врата Неба и појављује нам се твар воде каква је била, вазда чиста и нетрулежна, прије Адамовог пада и заражења гријехом и смрћу, и каква ће сва твар бити по Христовом другом доласку у сили и слави и коначном Његовом суду.

Својим крштењем у Јордану не само да је Христос, Нови Адам, очистио собом људски род него је кроз очишћење палог човјека он васпостаавио сву створену материју и сав свијет, поново је све постало добро веома у очима Божијим. (Гласник Ц.Ш.О, Саркаменто) Ту богојављенску свету воду, дакле, тај предукус Неба, православни свештеници проносе својим парохијама и њоме освећују куће својих парохијана и све што је у њима. Зар треба говорити колико је то свети и неопходан чин и колика се част свештениковим похођењем указује тој кући.

Ко управља црквеном имовином?

Јуче и данас, а тако треба и да остане, то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, или чак у томе, можда, има извјесних недостатака, то је православна црквена пракса одвајкада. Прво су то чинили сами апостоли, али када су се послови умножили и апостолима запријетила опасност да запоставе превасходни свој задатак – објаву ријечи Божије, онда су се они ослободили баласта бриге о материјалним стварима.

У Дјелима апостолским, 6, 2 – 4, читамо: „Онда Дванаесторица сазваше мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши ријеч Божју служимо око трпезе. Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу а ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежни остати.“  Христова наредба апостолима да науком његовом облагодате све народе (Мт. 28, 19) био је додатни разлог да су они постављали своје замјенике, епископе, у сва она мјеста гдје је ријеч Божја узела коријена а они су неуморно продужавали даље.

Епископима су, уз сву пунину власти и терета бриге за повјерено им стадо, предали и старање о материјалним добрима помјесних цркава. Њима искључиво. Морало би се имати у виду да се простор тадашњих епископија обично поклапао са простором данашњих парохија. Отуда се неки закључци намећу сами. Својим, 38, правилом свети апостоли изричито кажу: „Епископ нека води старање о свим црквеним стварима и нека њима управља, сјећајући се да га Бог надзире.“ Ово правило је служило основом за све доцније канонске разраде и никада у светој Православној цркви није изгубило своју валидност. Епископу се на његову увиђавност и савјест оставља управа црквеном имовином.

Подразумијева се да, ако је неко уздигнут до тог узвишеног и одговорног положаја, тај зна шта ради и да он рачуна да га Божје око свуда будно прати. 41. апостолско правило оснажује цитирано, 38. правило, и поткрепљује га тврдњом да ако су епископу повјерене драгоцијене душе људи, то тим више треба да је њему повјерено старање о новцима. Ово правило уводи свештенике и ђаконе у послове управе црквеном имовином али тек као посреднике и извршиоце епископских налога. Јер кад је Црква почела стицати непокретна добра и редовне приходе, постало је немогуће за епископе да сами располажу том цјелокупном имовином.

Молим вас, реците ми шта значи онај хљеб, нафора, коју добијамо на крају Литургије?

Пред свету Литургију свештеник обавља проскомидију – припрему за свету Литургију. Из пет хљебова, просфора, вади одређене дијелове: из прве узима Агнец, што ће бити само Тијело Господа нашег Исуса Христа.

По извађеном Агнецу у путир улива вино и воду – што ће постати, претварањем на светој Литургији, Крв Христова. Из друге просфоре се узима „у част и спомен преблагословене славне Владичице наше Богородице“. Из треће просфоре се ваде честице за девет чинова светитељски. Из четврте за епископа – владику – дотичне епархије и све живе које свештеник у својим молитвама има а из пете, за покојнике за које се Богу моли. Остатак се дијели, на крају свете Литургије, вјерном народу.

Откуда тај обичај? Рани хришћани су живјели као једна породица. „У народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима и даваше се свакоме према потреби коју је имао.“ (Д.ап. 4, 32,34-35)

На Ломљењу Хљеба, заједничким трпезама љубави, светој Тајни Евхаристије, заснована је Црква Христова.
То је данас хљеб, нафора, коју узимамо на крају свете Литургије.

Зашто данас, кад нема катихумена и катихумената задржати тај део свете Литургије?

Зато, драги пријатељу, што се ја, први, у том моменту сјетим своје грешности и упитам се да ли сам достојан да учествујем у светој Тајни Евхаристије.

Па ме умире ријечи Светог Златоустог који, нешто мало даље, овако слови: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију  Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама.“

Па се свештеник, даље, моли да га Господ, недостојног, удостоји да принесе свете Дарове. Јер, на крају крајева, Господ је тај „који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје“

На исти начин могао би се свако присутни да се упита о својој грешности и недостојности. Осим тога, има и данас некрштених које пут у цркву нанесе и ово би био добар повод да размисле о свом духовном стању.

Звучи ми некако необично кад свештеник у сред свете Литургије позива некакве „оглашене“ да изађу, и то понавља неколико пута да би, на крају рекао, да „нико од оглашених не остане.

Добро питање и могу вам рећи да се и међу богословима води полемика треба ли тај дио задржати у светој Литургији или га избацити. Неки су то, на своју руку и самовољно, већ избацили.

А ја, ако то до мене, па макар и мало стоји, нисам за скраћење свете Литургије и избацивање ма којег њеног дијела. Ради се о следећем: У раној Цркви је била далеко озбиљнија и темељитија припрема за свету Тајну крштења. Они који су требало да буду крштени пролазили су кроз наставу вјеронауке и провјеру озбиљности њихове намјере да буду крштени.

Та је настава трајала по три године. И кандидати за крштење, катихумени – ученици – бивали су удостојавани ове велике благодати Божије након темељите провјере. Света Тајна крштења обављана је, углавном, непосредно пред и на саме велике Господње празнике, кад ми данас, на светој Литургији, умјесто „Свјати Боже“, појимо „Јелици во Христа крестисте сја – Сви који се у Христа крстисте…“

Катихумени – ученици – и још неколико категорија људи, (што би могло да буде засебно питање,) бивали су позивани овим свештениковим возгласом да напусте свету Литургију а само вјерни да остану до краја свете Литургије. А у оном моменту, кад свештеник узвикне: „Двери, двери – врата – с премудрошћу, пазимо“, посебно за то задужени провјеравали су да ли су сви, који је требало да напусте свете Литургију, заиста изашли и врата би се закључавала и само одабрани остајали су да се до краја наслађују трпезом Господњом.

Реците нешто о значају кумства.

Најсажетији одговор на ово питање налазимо у књизи Веронаука у кући, Београд, 2000, гдје стоји: „Деца су се крштавала, и сада се крштавају по вери кума, који у светој Тајни крштења постаје духовни отац детета – кумчета јер га духовно рађа за Бога, за вечност.

Отуда кум може да буде онај који је вере православне, дакле, крштена душа хришћанска – православна.
То је оно „поновно рођење водом и духом“. Од њега почиње духовно сродство између кума и кумчета, које у нисходној линији важи као и крвно сродство. Као што је телесно рођење почетак телесног живота тако је и крштење почетак духовног живота, који, као и телесни , тражи своју одговарајућу храну. Света Црква православна ову духовну храну пружа својој деци и осталим светим Тајнама.

Крштена душа може да расте до пуноће раста Христовога, по речи апостолскјој. То је, у ствари, хришћанско васпитање, у коме крштена душа добија „печат дара Духа Светога“, а затим се, као прави члан Цркве Христове, сједињује са Христом и то не само симболички, исповедањем вере, но и најреалније: светом тајном причешћа.
Кум, дакле, води своје кумче кроз цео његов духовни узраст до пуноће мере Христове. Зато се у нашем народу каже: „Бог на небу, кум на земљи“. Или: „Бог па кум“. Толико је неизмерна важност кумства у хришћанству. Зато се кум љуби у скут и руку.

Децу, по вери кума, духовног родитеља кумчета, после свете Тајне крштења и миропомазања треба причестити. То и јесте циљ хришћанског живота у коме кум има главну реч, јер он на души носи како врлине тако и грехе кумчета као његов главни духовни васпитач.

Кад се венчање обавља, нелагодно ми је да слушам како жена треба да буде покорна своме мужу.

У Светом писму, на више мјеста наилазимо на наредбу Божију о покорности жена својим мужевима. ”Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу”, (Еф. 5, 22) слушамо светог апостола Павла да говори кад год младенце, у светој Тајни брака, закону Божијему приводимо.

У дугогодишњој мојој свештеничкој пракси, није ми се десило да не примјетим да се нека од жена присутних на ове апостолове ријечи није насмијала или подругљиво насмијешила. Но, кад год сам, ријетке, прилике имао да ове Апостолове ријечи у контекст ставим и да их образложим, нарочито у контексту шта се од мушкараца захтијева, и на какву жртву за жене своје они треба да буду спремни, да би се о женској покорности њима, могло говорити, жене би се послије тих сазнања и те како уозбиљиле. ”Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени; а Бог је глава Христу”, (1. Кор. 11, 3) вели свети апостол Павле. ”Муж  је глава жени, све док је њему глава Христос. ‘Жене, слушајте своје мужеве као Господа’ – наводи отац Јустин ријечи светог апостола Павла – ако они слушају Господа, ако им је Он заиста глава, заиста смисао и циљ живота, заиста Бог и Господ.” Ако је то тако, ако Господњом вољом своје поступке мјеримо, ако је љубав покретач наших акција, ако је муж спреман на жртву какву је Господ за своју невјесту учинио, онда нам је јасно да овдје није ријеч о покорности у смислу како тај појам феминисткиње доживљавају и тумаче.

Ако се муж и жена истински воле, биће срећни да једно другом, у љубави, послуже. ”Хоћеш да се жена покорава теби, као што се Црква покорава Христу – пита нас, мушкарце, свети Јован Златоусти – онда брини се и сам о њој, као и Христос о Цркви, макар требало жртвовати душу за њу, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања – немој одбити. Но макар и све то претрпео, не мисли да си учинио ишта слично ономе што је учинио Христос.
Умеј да је учиниш покорном себи својом великом бригом о њој, љубављу, пријатељством. Слугу је могуће некада привезати страхом – вели свети Златоусти – али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости, треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу.

Какво задовољство може уживати муж, који живи са женом као са робињом а не као са слободном”,  пита нас, на крају, свети Јован Златоуст.
Кад размислим, и кад бих, овдје, могао да бирам између бремена, датог жени, и бремена, досуђеног мушкарцу, чини ми се, радије бих изабрао женино бреме покорности него мушко бреме на крсту распетости.

”Ипак у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је муж кроз жену, а све је од Бога”. (1. Кор. 11, 11 – 12)

Зашто жена не може бити свештеник у Православној цркви?

Свети апостол Павле  ријечима да „нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28)   учи нас о једнакости свију пред Господом. ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” (Гал, 3, 28)

”Нема више мушког ни женског”, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару. Па јесмо ли једнаки?

Ми јесмо апсолутно једнаки у очима Божијим. Бог Господ  наш, створитељ је и мушког и женског, и као отац наш, он нас подједнако воли. Али ни у очима Божијим, ако смо и једнаки, ми нисмо исти. Једнакост није исто што и истовјетност.

Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одржава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.
И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.

Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукоположени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукоположеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Божије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)
Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукоположење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.

Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.
Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да служе.

Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.